Ovde je ljubav iznad žrtve i žrtva se potvrđuje tom istom ljubavlju. Zato se Božić, često, ovde ne dočekuje samo u molitvenom tihovanju već uz pesmu, igru i radost koju ne može umanjiti ni ekonomska kriza, ni pandemija, niti bilo šta drugo. Tako se dočekuje Onaj Koji će obrisati svaku suzu iz naših očiju umornih od plakanja.
Ovo u velikom božićnom intervjuu poručuje episkop bihaćko-petrovački Sergije (Karanović). Zamoljen da prokomentariše i aktuelnu situaciju u BiH, vladika Sergije kaže da se u ovoj zemlji “zveckanje oružjem nikada nije prestajalo”, ali i da je BiH “posvađana i podeljena zlom koje dolazi s raznih strana, kao dete kojem roditelji nisu dali da odraste”.
– Oni koji se izdaju za najveće prijatelje, najveći su dušmani ove napaćene zemlje, čiji narodi iznad svega žele mir jer su ratni ožiljci i danas neprebolni – ističe vladika Sergije.
Dolazak iz večnosti
Koja je Vaša božićna poruka pravoslavnim vernicima?
– Božić je praznik kojim molitveno obeležavamo Rođenje Hristovo, odnosno Ovaploćenje Sina Božijeg, Koji tim rođenjem postaje jedan od nas, naš istorijski Saputnik, ali i naš zemaljski Sapatnik. Gospod se useljava u svet koji je Sam stvorio, silazi među one koji bez Njega ne bi imali života u sebi. Uprošteno i krajnje istinito, u svet bez Boga silazi Sin Očev Jedinorodni, Koji je “Put i Istina i Život” (Jn 14, 6). Dakle, da nije bilo Ljubavi Božije ne bi bilo ni sveta u kojem jesmo, ne bi bilo ni nas u ovom lepom i strašnom svetu, kao ni Rođenja Sina Božijeg. U tom činu, gde je ljubav i polazište i ishodište, skriva se neskrivena tajna Hristovog Rođenja, iz kojeg je dovoljno da izvučemo jedinu moguću poruku: na ljubavi smo sazdani, ljubavlju postojimo i ljubav, u nama i među nama, jedini je put našeg istorijskog hoda. Sve ostalo su stranputice koje nas neće odvesti u naručje Hrista Gospoda.
Šta je suština obeležavanja Božića, ali i posta koji mu prethodio?
– Da bismo, iako nedostojni, što dostojniji dočekali Spasiteljevo Rođenje, Crkva je propisala post, da bismo Onoga Koji će se roditi dočekali duhovno spremniji, uzvišeniji, svesniji naše duhovne dimenzije. Zato se kroz post duhovno uzdižemo iz blata svakodnevice, iščekujući Onoga Koji “je ljubav” (1. Jov. 4, 8). Uostalom, i kada dočekujemo goste mi spremimo naš dom i obučemo pristojnu odeću. Zamislite da znate da će nam u kuću doći Sam Spasitelj?! Kako bi se svako od nas spremio, kako bi Ga dočekao. Često nismo svesni da je Božić taj dan kad nam u svet dolazi Spasitelj iz večnosti, da na Zemlji, u vremenu i istoriji, postrada i vaskrsne za nas. Kad tu metaistorijsku činjenicu pojmimo onakvu kakva ona zapravo i jeste, videćemo da nam je neophodno veliko spremanje, prvenstveno naših duša, a post je ništa drugo nego to veliko spremanje i iščekivanje Sina Božijeg – Bogomladenca Hrista. Četrdeset dana nije malo, ali je često nedovoljno, da bismo se pripremili za dolazak Gospodnji. U tome je snaga i suština Božića – velikog praznika koji u našem narodu ima naročit smisao, noseći u sebi radost koja nadilazi svaku ovozemaljsku sreću.
Običaji odraz vere
Vodite jednu od onih srpskih eparhija u kojoj je mnoštvo vernika proterano s ognjišta. U kakvoj atmosferi Srbi Bihaćko-petrovačke eparhije proslavljaju najradosniji hrišćanski praznik?
– Ovde ljudi nikada nisu imali mnogo, a dobro je poznato da nije srećan koji puno ima već onaj kome malo treba. U tome je sva filosofija krajiških Srba: živeti skromno a ne umreti u siromaštvu, živeti časno bez sramote na obrazu i živeti za one koji su bili pre nas i za one koji će tek doći. Taj žrtveni karakter, isklesan tegobnim vekovima, najveća je snaga bez koje ovaj narod ne bi mogao preživeti nijednu zimu, a naročito ne stotine godina mira i ratova, kućenja i beskućništva, bede i žalosti. Znaju ovdašnji ljudi da je Bog Sila i da je Sila Njegova u Ljubavi, ali na način da je žrtva temelj svakog iskrenog odnosa. Zato se ovde Božiću raduju čak i oni kojima radost ne stanuje u srcu jer Bog dolazi u svet znajući da će Ga taj isti svet raspeti na Krstu. I Krajišnici stradaju za Krajinu u kojoj i sami stradaju nebrojeno puta. Ovde je ljubav iznad žrtve i žrtva se potvrđuje tom istom ljubavlju. Zato se Božić ovde ne dočekuje samo u molitvenom tihovanju već uz pesmu, igru i radost koju ne može umanjiti ni ekonomska kriza, ni pandemija, niti bilo šta drugo. Tako se dočekuje Onaj Koji će obrisati svaku suzu iz naših očiju umornih od plakanja.
Većina žitelja Vaše eparhije sad je širom dijaspore. Mogu li se i kako sačuvati drevni verski običaji i van rodne grude i kako ih zadržati u tuđini?
– Bitno je sačuvati sebe, ono što nas čini onakvima kakvi zapravo i jesmo. Običaji jesu jedan važan deo našeg identiteta, ali ako nema vere ni običaji onda ne znače ništa. Bitno je da običajna tradicija bude nešto što proističe iz vere jer tek tada dobija svoj istinski smisao. Bez obzira na to gde se nalazili, svuda sebe sobom nosimo, a u sebi i jezik, i veru, i prošlost, pa i običaje. Ako želimo sačuvati sebe, moramo sačuvati ono što nam je ostalo od predaka. U suprotnom, bićemo samo bezlične jedinke koje žive da bi radili i rade da bi trošili. Taj duhovni sunovrat niko od nas sebi ne sme dozvoliti, bez obzira na vreme i okolnosti.
Borba za opstanak
Vaša eparhija je teritorijalno u Federaciji BiH. Koliko se aktuelni politički događaji u Bosni prelivaju na život Srba, ali i život SPC?
– Na život ovdašnjih ljudi se reflektuje i sve i ništa, u smislu da nas se sve dotiče, ali da svemu odolevamo. To i jeste formula našeg opstanka, bar onoliko nas koliko nas ima u ovim pustim i prelepim krajevima, gde života ima i onde gde mu se najmanje nadate. Bilo bi nam neobično da sve teče onako kako bi trebalo, ali život u Bosni podrazumeva plahovitu reku ovdašnje politike, čiji su nas talasi često zapljuskivali ni krive ni dužne. Takav je ovde život, pa se naviknete na sve ono što on podrazumeva, a to je večita nestabilnost, nesigurnost, borba za goli opstanak. Zbog toga smo čvršći nego što bismo to postali u nekim drugim krajevima, gde se zna šta nosi dan, a šta nosi noć. Ili, što bi rekao veliki Nikola Pašić: “Spasa nam nema, propasti nećemo.”
Nažalost, sve češće se “zvecka oružjem”, ali i preti Srbima sankcijama, pa čak i vojnim intervencijom?
– Ovde se oružjem nikada nije prestalo zveckati. Mir je samo počinak između ratova, i to je naša istorijska sudba. Ipak, ja bih bio neizmerno srećan kada bi zveket oružja nadjačao zveket kolevki, zveket kapija u danas pustim selima, glas pesme u zaraslim zaseocima i sokacima… Tada bismo znali da nas ima i da će nas biti. Ipak, ne gubim veru da će uskoro, skorije nego što to iko misli, doći čas velike seobe, ali ne one koja će nas voditi sa juga na sever, kao pod Čarnojevićem, nego iz grada u selo. Bosna je zemlja u kojoj uvek neko interveniše, bilo politički, ekonomski ili vojno. Ova lepa zemlja, posvađana i podeljena zlom koje dolazi s raznih strana, jeste kao dete kojem roditelji nisu dali da odraste, da bude samostalno, da brine samo o sebi. Oni koji se izdaju za najveće prijatelje, najveći su dušmani ove napaćene zemlje, čiji narodi iznad svega žele mir jer su ratni ožiljci i danas neprebolni.
Dijaspora je veliko bogatstvo
I sami ste jedno vreme, neposredno posle rata u BiH, boravili u Nemačkoj. Da li je srpska dijaspora verujuća i koliko je vera važna u očuvanju identiteta?
– Srpska dijaspora je u velikom iskušenju, u smislu da je lagodan život ne treba i ne sme odvojiti od Boga. Zašto ovo govorim? Novac je nešto bez čega ne možemo, ali nije nešto što treba da nas poseduje, da gospodari našim srcima. Nije li Nikolaj Berđajev još davno konstatovao da je “Evropa besramno bogata i da zato ne oseća potrebu za Bogom”. Isto kao tada, novac nam daje osećaj lažne moći, nekima i svemoći, ali dovoljno je da nas obični sezonski grip prikuje za krevet, pa da vidimo da bez Boga ništa ne možemo, “ni roditi, ni umreti, niti bolest preboleti”, kao što je u jednoj pesmi kazao Sveti vladika Nikolaj Velimirović. Dijaspora je naše veliko bogatstvo, nešto što nam treba da bismo bili celoviti ne samo kao Srbi već iznad svega kao narod Božiji. Crkva je čuvala dijasporu, ali je i dijaspora čuvala Crkvu. To je sinergija koja nam zauvek treba, da nas stranstvovanje ne bi učinilo strancima u Svevidećem oku Božijem.
Duhovni sunovrat!
Koliko je za Vas bilo iznenađenje da je Evropska unija htela da “ukine” Božić. Papa Franja je takav potez uporedio s nacizmom?
– Evropa je počela tumarati onoga trenutka kad je pomislila graditi svoje postojanje van temelja iz kojih je iznikla. Tada je započeo njen duhovni sunovrat, koji i danas traje. Ova inicijativa samo je jedno u nizu posrtanja savremene evropske politike. Previše banalno shvaćena je Ničeova maksima da je “Bog mrtav”, pa se na pogrešnoj interpretaciji jednog mislioca nekome učinilo da je i Božić nepotreban onima kojima je potrebno sve, osim novca. Dok god Evropljani misle da mogu živeti bez Boga i vrednosti koje nam je upravo On dao i utkao u naše biće, dotle će evropski kontinent, ili bar njegov značaj deo, tonuti u živo blato sopstvenog bezumlja. Zato je Evropa danas jedna bogata i sebična starica, oko koje se ne igraju njena unučad već azijska dečica koja toj istoj starici ne žele dugu i mirnu starost već njenu riznicu. Naravno, nikada nije kasno za promene, za jedan potpuno radikalni zaokret da Evropa sebe vrati sebi, a to je nemoguće postići bez povratka izvornim vrednostima koje su zapretene na njenoj periferiji, među siromašnijim narodima u kojima još uvek prebiva duh hrišćanske vere.
Evropska komesarka za jednakost Helena Dali ipak je, nakon protesta Vatikana, povukla ovaj dokument, ali nije odustala od te ideje?
– Bezidejne ideje su kratkog veka. Ne donose plodove gotovo nikada, pa neće ni ova pomenute komesarke, koja očigledno nije svesna da će Božić nadživeti Evropu, a Evropa bez Božića jednostavno ne može. To je isto kao kad bismo rušili temelj kuće u kojoj živimo. Ako srušimo temelj, kuća će nestati zajedno s njim. Ovakve nesuvisle ideje mogu zaživeti samo u umovima onih koji misle da svet počinje i završava s njima.
Plašite li se mogućnosti da bi Evropa, zarad verske tolerancije, zaista jednog dana mogla da uvede pravilo da se ne pominju konkretni verski praznici?
– Tolerancija je nezgrapna reč koja podrazumeva trpljenje drugih i drugačijih. Ako je takva tolerancija srž bića neke zajednice, onda je takva zajednica kratkoročna, pogodna za sukobe i potencijalno besperspektivna. Možete li zamisliti da neko dođe u Saudijsku Arabiju i da predloži da se ramazanski i Kurban Bajram ne slave, jer to vređa, recimo, njihove poslovne partnere? Ili, možete li reći Rusima da ne slave Svetog Sergija Radonješkog jer se to nekome ne dopada? Takav svet, gde se sve svodi na najmanji mogući sadržalac, nije svet jednakosti, kojoj se barem deklarativno teži već svet bez različitosti koja taj isti svet boji lepotom drugog i drugačijeg.
Nemerljiva pomoć Srbije
Koliko je značajna uloga Srbije u pomoći SPC, a posebno kad je reč o onim eparhijama kojima je ta pomoć više nego potrebna?
– Decenije su prošle a da Srbija, čini mi se, nije ni znala da postojimo, niti smo joj bili važni. Poslednjih nekoliko godina ovdašnji Srbi mogu ozbiljno računati na Srbiju. Čini mi se kao da sadašnja vlast želi da se iskupi za potpunu nebrigu one prošle jer da smo imali današnju ljubav, brigu i pomoć države Srbije u vremenu pre dve decenije, kad nas je bilo znatno više, mišljenja sam da bismo danas bili u mnogo povoljnijoj poziciji.
Prošlost se ne može ispraviti, ali treba, i Srbija i mi, da učimo iz tih grešaka koje su nas skupo koštale. U ovo vreme Srbija pomaže koliko može, ali zajednički moramo osmisliti projekte koji će nas dodatno sačuvati u ovom vremenu na ovim prostorima. Ukoliko u tome ne uspemo, izneverićemo pretke koji su za naša sela i svetinje ginuli i stradali. Važnost pomoći Republike Srbije ovdašnjim eparhijama od nemerljivog je značaja i predstavlja preduslov našeg opstanka. Naša matica je shvatila da srpski narod ne može opstati bez svoje Crkve, čija uloga je najvažnija tamo gde nas je malo i gde smo najsiromašniji. Srbija ovih godina pokazuje svoje istinsko lice i mi smo joj na tome blagodarni jer ničije dobročinstvo, naročito ne majčino, a Srbija je naša majka, ne sme biti prekriveno zaboravom kojem smo kao narod, inače, skloni.
