– Vodenica je sagrađena 1934. godine na reci Rasini i za sve te godine nikada nije prestajala da radi, niti je promenila svoj izgled. Vodenica je sagrađena od kamena, drveta, blata pomešanog sa slamom i pokrivana je ćeramidom koja odoleva svim vremenskim ćudima potkopaoničkih sela. Od nastanka, vodenica je vlasništvo četiri ortaka koji su familijarno povezani i svako od ortaka naizmenično radi u vodenici po nedelju dana. Vodenica ima pet vodeničnih kamenova od kojih su tri u funkciji i svaki kamen je određen za meljavu posebne vrste žita. Na jednom se melje kukuruz za belu proju, na drugom se melje heljda, a ispod trećeg kamena ispada najbolje belo pšenično brašno – veli Miša Radmanović, jedan od četvoro vlasnika Lapčevića vodenice.
Jedan od ortaka Lačevića vodenice je i Milojka Lapčević koja o vodenčarskom poslu zna sve što je potrebno, osim što se ne razume u klepanje vodeničnih kamenova jer su za to, kako kaže, zaduženi muškarci.
– Kad je moja nedelja, onda sam u vodenici od zore do ponoći, a ponekad, kad ima mnogo posla, i ne idem kući. U vodenici imamo i vodeničarsku sobu u kojoj je toplo i u kojoj može malo da se prilegne i tako nedelju dana. A što se tiče vampira i tih karakondžula, njih u vodenicama i srpskim selima odavno nema jer su se davno preselili u gradove gde sisaju krv ovom narodu – tvrdi kuražna Milojka koja, kako kaže, nikada ništa rđavo u vodenici nije doživela.
Kako je Lapčevića vodenica jedina koja radi u čitavom Rasinskom okrugu, u vodenicu dolaze pomeljari Blaca, Kruševca i Aleksandrovca, pa je vodenica, dok se čeka na red za meljavu, mesto gde se čuju novosti iz ovog kraja Srbije.
Draž u čekanju
– Volim da sameljem svoje žito i da razgovaram sa ljudima dok čekam red za meljavu. Kad je lepo vreme, sedimo pod vrbom, kad je hladno, u vodeničarskoj sobici i tu se čuju sve novosti bolje nego na televiziji. Sve ovo ima svoju lepotu i želeo bih da u ovoj vodenici pomeljari budu i moji čukununuci jer se ništa ne meri s doživljajem provedene noći u vodenici na Rasini – kaže Miroslav Mitrović.
