Prošlo je dve nedelje od kako je istočna Srbija poplavljena. Kažu nam, život teče, neumitno i nezadrživo, baš kao i voda, ali ipak, teško i s mukom. U srcima poplavljenih jed, jad, neizvesnost, hiljade pitanja i nigde odgovora!
Velika Kamenica, selo do koga se stiže preko muljevitog "mora" i Grabovice. U centru potok, trenutno ga zatrpavaju, voda se povukla i za sobom ostavila mulj, polomljena stabla i po koji šporet, koji je isplivao s bujicom iz neke od poplavljenih kuća. Dijasporski kraj, stari se vratili, mladi ostali rasuti po svetu. Priče im slične, a opet različite. Ipak, zajednička im je muka, kako su njihovi stari, koji su u Timočkoj Krajini, pregurali poplave. Ljiljana i Vance Firulović rade decenijama u Nemačkoj, u Nirnbergu. U Kamenici su ostali Ljiljanini roditelji Dragutin Veljković (78) i dve godine mlađa supruga Marija, a pre nekoliko dana, konačno su se do njih probili kćerka Ljiljana i zet Vance.
San nije dolazio na oči
– Ubijala me neizvesnost, mada smo se svaki dan čuli po nekoliko puta, ali sve dok ih nisam videla svojim očima, nisam verovala da su dobro. Pogotovo sam brinla jer je otac pao u kući, drugog dana poplave, okliznuo se na mulj i završio u bolnici – kaže Ljiljana, brišući suze dok nam pokazuje jednu, pa drugu kuću, koje su do, na prvi pogled, bezazlenog potoka.
Taj potok se pre dve nedelje pretvorio u besnu, brzu reku koja je nosila sve pred sobom, delove kuća, nameštaja, kola, pa i poljoprivredne mašine.
– Šta da kažem, osim da mi u Nirnbergu san nikako nije dolazio na oči. Kada smo konačno dobili slobodne dane i krenuli, živa nisam bila kako ćemo se probiti do Velike Kamenice. Navukli smo svega, od hrane, preko vode, do lekova i svega onoga što je potrebno za kompletno ribanje – kaže Ljiljana i hvata se za glavu.
Priznaje, ni sama ne zna odakle da krene, ali suprug Vance dodaje da će prvo morati iz stare kuće, koja je preko ulice, da izbace stvari, koje se trenutno dave u blatu i mulju, pa im tek posle toga sledi ribanje i pranje, a onda i isušivanje zidova.
Pogledi u nebo
– Dolazi zima, pa sam još više zabrinuta, oni su ipak u osmoj deceniji života, kako će i šta će biti sa njima, sa nama – pita se Ljiljana i sama odgovara, da će sve biti kako valja.
– Život teče dalje, moramo da stisnemo srce i da krenemo dalje! Biće bolje, istina je da nam nije trebala ova briga i muka, ali šta je tu je. O troškovima niko od nas još i ne priča. Imamo važnija posla – kaže Ljiljana uz objašnjenje da za manje od sedam dana ona i suprug moraju da se vrate u Nemačku.
Ipak, malo-malo pa baci pogled u nebo, priznaje da to čini mahinalno i iz pritajenog straha, a zatim opet hrabri sve oko sebe…
Sa spoljne strane velike i nove kuće samo tragovi blata, viši od linije koja razdvaja prizemlja od sprata. Oni svedoče o snazi bujica. Poplavni talas ulazio je kroz vrata garaža, a izlazio kroz naspramni zid, valjajući automobile koji i sada, zgužvani kao da su od hartije, stoje u blatu. To se desilo i Ljiljanom ocu, ali ne mare…
– Samo kada smo svi živi i zdravi i na okupu – kaže Ljiljana brižno grleći roditelje.
|
Medijski mrak o poplavama
Priroda jača od ljudi |
