Naši stariji čitaoci verovatno se sećaju Miloša Markovića, “mučenika sa Golije” kome su pre deset godina, dok se borio sa teškom bolešću i nemaštinom, pomogli da preživi u zabitom selu Pavlje na padinama ove planine. Tada se Miloš nekako izvukao i oporavio, viđali su ga potom ljudi kako biciklom dolazi u 25 kilometara udaljeni Novi Pazar, po hleb i lekove, povremeno bi navratio i u ovdašnji Centar za socijalni rad, da potraži kakvu pomoć, a onda mu se izgubio svaki trag.
Dobra duša
Jedan telefonski poziv u avgustu prošle godine podstakao nas je da posetimo Miloša, molbu da mu ponovo pomognemo tada nam je poslala komšinica iz susednog sela, humana duša, dobro upućena u sve Miloševe muke. Obradovao se kad nas je ugledao, a još više kada ga je, nakon naše posete, obišao i poznati humanitarac Hido Muratović koji mu je uručio “prvu pomoć” u namirnicama i odeći i nešto novca.
Prošla je od tada godina dana, dobio je Miloš još nekoliko donacija, uglavnom od dobrih ljudi iz Australije, nije gladovao, imao je povremeno i za lekove, ali i dalje živi teško, u uslovima nedostojnim čoveka i u gotovo svemu oskudeva. To je bio povod da nas iznova pozovu njegove komšije i zamole nas da još jednom apelujemo na dobrotvore širom sveta da mu pomognu, što ovim tekstom upravo i činimo.
– Niko mi vrata ne otvara, jedino mi humani ljudi iz susednih sela povremeno donesu poneki hleb ili brašno, pa ja sam mesim, ne znam kako sam uopšte živ i kako još hodam ovom zemljom – priča Miloš i naglašava da mu društvo jedino prave dve mačke i čopor mačića sa kojima “razgovara” i koji ga razvesele svojom igrom i bezbrižnoćšu.
– Deset godina, u muci i sirotinji, pazio sam pokojnu majku, otkako je ona preminula, ja sam, evo duže od decenije, sam na ovom svetu, nesposoban sam za rad, nemam ni najminimalniju socijalnu pomoć, ni snage da popravim krov na oronuloj kući, ni nadu da će biti bolje. Svevišnjem se molim da se teže ne razbolim, da ne padnem na postelju i da se ne raspadnem u ovoj nedođiji – dodaje Miloš.
Ogrev najveća muka
– Pošto neću moći da kupim ogrev, bojim se skapaću od studi, jedva sam preživeo prošlu zimu, leto je nešto lakše, ali već strahujem kako će biti naredne zime, gde je tu solidarnost i briga države za nas siromašne, bolesne i usamljene, nisam jedini, puno nas je u ovom kraju i niko nam glavu ne okreće – žali se starina sa Golije.
Jedina Miloševa nada ponovo su naši čitaoci i dobri ljudi rasuti širom sveta koji su mu u poslednjih godinu dana nekoliko puta bili poslednja slamka spasa, za njegovu radost, kako naglašava, nije potrebno mnogo.
– Voleo bih da pripremim nekoliko džakova brašna, da kupim paket namirnica, da na vreme obezbedim barem pet metara drva, da izmirim dug za struju koja mi je davno isključena, da imam potrebne lekove i nabavim televizor, i šporet mi je potpuno dotrajao, kad pečem hleb ili nešto kuvam gušim se u dimu… Mnogo bi mi značilo i kada bih uspeo da popravim oronuli krov i utoplim sobu u kojoj živim – naglašava Miloš i nada se da će mu, nakon što se njegov apel pojavi na stranicama “Vesti”, dobri ljudi ponovo pomoći.
– Samo se bojim da ne budem potpuno zaboravljen, da me i dobrotvori ne otpišu, kao što su me otpisale opština i država, i da ponovo ne budem sam bez ikakve nade. Hvala beskrajno svima koji su mi, nakon apela u “Vestima”, slali pomoć, koliko god bila retka i skromna meni je bila velika kao Golija – kaže starina.
Plemenita Poljakinja
– Mnogo mi znači pomoć, posebno sam zahvalan Evelini Ileniec, Poljakinji iz Holandije i novopazarskoj snajki, koja me je i lično posetila i uručila mi vrednu donaciju, njena poseta posebno me je dirnula, taj dan nikada ne mogu zaboraviti, bogu se molim za sve moje spasioce – poručuje ovaj ubogi starac sa Golije.
Bio dobar majstor
Miloš nije završio nikakve škole, ali je, dok ga je zdravlje služilo, bio dobar majstor i znao je sve da popravi, pomagao je svima u Pavlju i okolini. Poslednjih godina počeo je da zaboravlja i psihički da popušta, pa, kako kaže, šrafciger više ne uzima u ruke. Žao mu je samo što više ne može biciklom da ode do Novog Pazara, popriča sa ljudima i vide bar nekoga od starih drugova.
