U istom veku, stvarnost je ilustrovana i crtežima robova na plantažama pamuka ili dece u rudnicima, koliko da se pokaže da je pakao smešten samo nekoliko stotina metara ispod površine i da ne mora da se rije do središta zemlje da bi ugledali đavolove kozje papke i rep.
Jedno od pravila života koje se izvodilo iz tih slika, kao što je bilo u svim epohama, glasi da je nešto skupo ili jeftino, u zavisnosti od toga koliko kupac ima novaca.
Da postoji novčanica od 30 evra, pravilo života i njegova vrednost u Srbiji mogla bi slobodno da se prikaže kroz ličnost Jasne Matić, ministarke za telekomunikacije i informaciono društvo, na trenutnoj dužnosti ministra za pravdanje prodaje srpskog "Telekoma".
Na toj karikaturi, gospođa ministarka mogla bi da traći taj sitniš za paljenje cigara ili, ako ne puši, za neki drugi oblik taštine.
Gospođa ministarka, ponoviću zbog onih koji je nisu gledali na televiziji, rekla je kako ne veruje da će cene usluga "Telekoma" posebno da poskupe posle privatizacije. Prema njenim rečima, moguće je da se postigne cena za komunikacioni paket, fiksni i mobilni telefon i internet od "samo 30 evra".
Neka je to u normalnom svetu uobičajena cena, ne znam, ali ministarka me je naterala da zapenim. Ne zbog cene tog paketa, već zbog odnosa prema novcu predstavnika vlasti zemlje siromašnih i opljačkanih.
Bez telefona i interneta može da se živi, ali potpuni je bezobrazluk da neko od ministara toliko obezvredi 30 evra. Jer, u Srbiji je prosečna penzija oko 22.000 dinara, a plata oko 35.000.
Da vidimo koliko je to u stvarnom životu. Od plate ili penzije oduzmete desetak hiljada za osnovne račune, pa "samo" 3.000 za "komunikacioni paket", a onda se beskućnici okrenu da vide šta će s kirijom, bolesni od čega će da kupe lekove, a zdravi krenu u potragu za hranom za decu i stare, poput lovaca iz nekog plemena iz mlađeg ili starijeg kamenog doba.
Srpska činovnička kasta toliko je odvojena od spoljnog sveta da ne primeti kada se podsmehne narodu. A u tom stvarnom životu, izvan kabineta, 30 evra je bakaluk za nekoliko dana. Od toga deca jedu i školuju se, od toga zdravi idu na posao, ko ga ima, a bolesni požive koji dan duže.
U srpskoj jednačini u kojoj je svaka nepoznata penzioner šećeraš mora da plati 10.000 za one papiriće na osnovu kojih doktori određuju da li je za insulin. Onda ode u državnu apoteku, pa mu daju za džabe insulin i iglice, ali ne i spravu za doziranje, iako ona navodno ulazi u komplet.
Šta mu preostane, nego da potraži u privatnoj apoteci, gde mu sve to ponude za "samo" 30 evra. Dok se ne snađe, može da koristi spravu od komšije šećeraša, pri čemu ih od narkomana razlikuje samo to što ne koriste istu iglu.
Pri tom, na prosečnu platu zaposleni i firma državi uplate "samo" 100 evra za zdravstveno. Nisam bio kod doktora od 1992, ali ne žalim se što plaćam. Pa taj novac se daje za bolesne! Samo, ko straći toliki novac i na šta?!
Gospođo ministarko, potpuno sam vas shvatio, ali zaista ne razumem. Kako vas samo nije sramota?
