Sami u bedi i bespuću

Vesti

Duže od decenije starica Stana Minić (86) iz zabitog Dragočeva na Rogozni živi sama u planinskom bespuću, daleko od grada, lekara i prvih komšija, bez ikakvih primanja i pomoći. Kuća joj je trošna i hladna brvnara bez vode i kupatila. Od pre dve godine potpuno je nepokretna i vezana za invalidska kolica. U životu je održavaju retke komšije iz susednih planinskih sela i čitaoci “Vesti” koji joj povremeno pošalju poneku donaciju, za hleb, mleko, ogrev i lekove. Od imovine poseduje samo mačka i dve kokoške.

Bez brašna

Za razliku od nekih ranijih godina, kada je imala dovoljno drva, brašna i lekova, baka Stana ovu zimu, koja srećom kasni, dočekuje potpuno nespremna. Delom što je nepokretna i nemoćna, a delom i zbog toga što su je naši čitaoci i dobrotvori iz dijaspore pomalo “zaboravili”. Za godinu dana siromašnoj starici stigle su samo dve donacije, u januaru 50 evra, početkom oktobra 100 švajcarskih franaka, nedovoljno za ogrev, lekove, namirnice, struju.

Nakon nedavnih obilnih kiša, koje su dodatno uništile seoske puteve i dolazak do zabitog Dragočeva učinile skoro nemogućim, starici je još teže, a strah od hladnoće, bolesti, gladi i samoće iz dana u dan je sve veći.

– Dok sam mogla da ustajem, nahranim kokoške i sebi spremim ponešto od hrane, bilo je lakše. Sada kada sam potpuno nepokretna i nemoćna Boga molim da me što pre uzme, da se više ne mučim. Biće mnogo teško kada napadaju još veći snegovi, kad danima ne vidim čoveka i kada vukovi i lisice počnu da zavijaju ispod mog prozora. Bojim se da ni komšije iz susednih sela neće moći da me obiđu. Bog neka mi je u pomoći – ističe baka Stana i nada se da je dobri ljudi neće zaboraviti.

– Dobrotvori iz Australije kupili su mi krevet s dušekom, šporet, frižider i televizor, obezbeđivali su mi i ogrev, pomagali da platim struju. Hvala im, Bog im dao sreće i zdravlja. Da nije bilo tih dobrih ljudi ja sigurno danas ne bih bila u životu – dodaje starica.

Humani poštar

Starici je ovih dana pomoć potrebnija više nego ikada. Nada se da će se javiti neki dobrotvor koji će joj omogućiti da joj poštar Rade Joković, jedini čovek koji i tokom zime dolazi u Dragočevo, iz Novog Pazara donese lekove, koji hleb i nekoliko baterija. Zahvalna je svima koji su joj, kako kaže, bar za deceniju produžili život.

Sa potpuno istim nevoljama suočava se i Dušimir Vuksanović (85), jedini žitelj zabitog sela Pačevina na padinama Golije i dugogodišnji štićenik našeg Humanitarnog mosta. On je u bedi i samoći preživeo tri moždana udara, mnogo surovih zima i svakakvih oskudica. Iako je delimično paralizovan i jedva pokretan, bez ikakvih prihoda i zdravstvene knjižice, Dušimir se hrabro bori da preživi u planinskoj zabiti. U tome mu, kao i baka Stani, pomažu dobre komšije iz susednih sela, koje mu povremeno donesu hleba, mleka i lekove, i naši čitaoci sa raznih strana sveta koji ga, kako kaže, povremenim donacijama održavaju na ovom svetu. Poslednju donaciju(50 evra) dobio je početkom oktobra.

– Nemam nikoga svoga, živim sam i Bogu se molim da ne padnem na postelju. Zahvaljujući razumevanju dobrih ljudi više ne gladujem, kad stigne neka pomoć kupim ponešto od hrane i lekova. Sve je mnogo skupo, pa se nisam najbolje spremio za zimu. Bogu se molim da kao do sada bude blaga i ja dočekam proleće – žali se ovaj nemoćni starina i nada se da će mu naši čitaoci svojim prilozima pomoći da dočeka još jedno proleće.

Usamljeni starac

– Samo da imam za hranu, lekove i ogrev i to malo struje što potrošim da platim, ništa više meni ne treba. Hvala svima koji su mi do sada pomagali. Hvala unapred i onima koji će mi, nadam se, i dalje pomagati – poručuje ovaj usamljeni i bolesni Dušimir sa Golije.

Kritično u selima

Poznati humanitarac i naš saradnik Hido Muratović kaže da Stana i Dušimir nemaju ni penziju.

– Nisu jedini, samo u ovom kraju znam za bar stotinu nemoćnih staraca koji žive od sevapa. Posebno je kritično u zabitim selima na Goliji, Rogozni i Pešteru. Da je više brige u državnim institucijama našlo bi se rešenje i za njih – objašnjava Muratović.