O rukometu se ponovo priča. Deluje i da će se, s obzirom na to da će se Superliga prenositi na TV Arena sport, rukomet gledati. Nedavno, na Mediteranskim igrama, “orlovi” su konačno probili led i osvojili medalju. Prvu posle decenije posta, od one čuvene izvojevane u beogradskoj Areni. Tada srebro, sada u Oranu bronzu. Deo tog tima bio je Milan Golubović, desni bek Dinama. Rođeni Beograđanin već treću godinu putuje za Pančevo dva puta dnevno na treninge i nije mu teško.
– Bilo je cimanje, dok sam se uhodao, jer realno, trenirao sam u Pinkiju”, a živim u Novom Beogradu, u Bloku 61. Trening mi je bio na 15 minuta od kuće i odjednom treba da se “prešaltujem” da putujem svakodnevno, dva puta, do Pančeva. Sad mi je to najnormalnija pojava. Ovo je treća sezona. Ne idem sam, društvo mi prave Ognjan Tonić, Nikola Stamenković i Uroš Stanić. Sa njima provodim više vremena nego sa braćom. Kao članovi porodice su mi – kaže u razgovoru za “Vesti” Milan Golubović.
Srebrni kao uzori
Sve je počelo slučajno, u OŠ “Jovan Sterija Popović”, kada je Nikola Maksimović, dugovodišnji trener i osnivač RK Novi Beograd, imao prezentaciju rukometa. Nekako u isto vreme, ovaj sport je u Srbiji proslavljao trenutke najvećeg reprezentativnog uspeha.
– Kasno sam počeo da treniram, sa nepunih 12 godina, na Maksimovićev poziv. Bio je probni trening, dopalo mi se, a stručni štab Novobeograđana je procenio da sam pogodan za rukomet, pa sam počeo da treniram. Generacija koja je 2012. osvojila evropsko srebro u Areni je svakako neko ko je imao uticaj na moju odluku. Tada je cela Srbija gledala rukomet, pratila te momke i rekao sam sebi: ja ću se ovim baviti. Imao sam sreću da sam “zakačio” Miloša Kostadinovića, sa kojim igram u Pančevu i Nenada Vučkovića, koji je bio sa mnom u ekipi Dinama, a osvajači su srebra sa “orlovima”. Imao sam priliku da čujem razne priče, iskustva sa šampionata Evrope. Ponosan sam što sam sa njima delio i delim svlačionicu.
Kako je izgledao trenutak kada ste saznali da ste na Đeroninom spisku za Mediteranske igre?
– Bio sam na širem spisku, gde se nalazilo više od 40 rukometaša. Bio sam iznenađen, iako sam imao prilično dobru sezonu za sobom. Ipak, mislio sam da je možda rano za seniorsku reprezentaciju, ali sam istovremeno bio i ponosan na sebe jer je to bio pokazatelj da sam na dobrom putu i da to što radim ide kako treba, da ne odustajem.
Ne idemo na kupanje
Kako je izgledao rad sa Đeronom?
– To je nešto sa čim se, siguran sam, niko od nas nije sretao do tada. To je drugačiji sistem, koliko je sličan, toliko je i različit od srpskog, balkanskog… Sve je za nijansu preciznije, obimnije, opširnije, u odnosu na rad u Srbiji. Sve pohvale na račun selektora Đerone.
Kako je izgledao put do Mediteranskih igara?
– Prve nedelje smo se pripremali u Staroj Pazovi, u Kući fudbala, a nekoliko dana pred odlazak na takmičenje u Alžiru bili smo u hotelu “Srbija”. Bilo je prelepo, većina nas se poznaje iz klubova, iz lige, dugo se znamo, nismo se tek upoznali, odnos između igrača i igrača i stručnog štaba bio je fenomenalan. Uz to se i dobro treniralo, a da smo se dobro spremili govori rezultat u Oranu. Inače, bio sam među četiri rezerve, svestan da ukoliko se nešto desi među izabranih 16 momaka, mogu da se nađem među putnicima. Tako je i bilo.
Da li se medalja pominjala i pre nego što je osvojena?
– Jeste. Mi smo zajednički postavili taj cilj. Tim je bio jasan – ne idemo u Alžir da se kupamo, provodimo nego da se popnemo na pobedničko postolje. To nam je bila ideja vodilja.
Sjajni Španci
Koji meč je bio najteži?
– Sa Italijanima, u grupnoj fazi. Ne računajući duele koje smo izgubili, protiv Egipta i Španije, sa Italijanima je bio za plasman u polufinale, iako smo imali još jednu priliku posle tog duela, ali smo želeli što pre da obezbedimo plasman među četiri najbolje selekcije. Gubili smo četiri razlike, delovalo je da je gotovo, a mi se “vratili”. Proradio je taj srpski mentalitet. Posle toga smo savladali Tunis. Od Španaca smo poraženi u polufinalu, kasnije su oni osvojili zlato, mogu slobodno da kažem – zasluženo. Neverovatni su. I tehnički i taktički i fizički.
Već treću sezonu igrate u Pančevu. Koja bi trebalo da bude vaša sledeća stanica?
– Vrhunac karijere bi trebalo da mi bude Bundesliga, najjača na svetu, ili francuska liga. Za sada sam u Pančevu. Plan je da ne ostajem predugo već kada bude bilo pravo vreme, odem dalje. Imam ugovor još godinu dana.
Da li je došlo vreme da Dinamo osvoji titulu?
– Mislim da je ova sezona šampionska za Pančevce. Pojačali smo se i verujem da je ovo pravo vreme da donesemo trofej u Pančevo.
Da li se nadate pozivu u nacionalni tim za predstojeće SP u Poljskoj i Švedskoj?
– Ne razmišljam o tome. Znam da će me zvati, kada budem zaslužio i kada za to dođe vreme – zaključio je Golubović.
Budućnost pred Milosavljevićem
Ko je od igrača, sa kojima ste igrali, na vas ostavio najjači utisak?
– Za sada je to Marko Milosavljević, sa kojim sam igrao u reprezentaciji na MI. Dobar je oba pravca. Otkako je otišao u Španiju, vidno je napredovao, nadogradio je igru u odnosu na sezonu u Železničaru. Mislim da će tek pokazati šta ume. Budućnost je pred njim.
Haraldova kopija
Kog desnog beka volite da gledate?
– Harald Rajnkind iz Kila. Njegov stil igre mi se posebno dopada. Voleo bih da budem njegova kopija, ali opet svoj. Tu je i Dika Mem iz Barselone. Dodaću i Aleksa Dujšebajeva, iz Kielcea. To je trojka koja me oduševljava.
Voli Vučka i Mitrovića
Da li ste gledali susrete nekih rukometaša koji su danas u penziji?
– Voleo sam da pogledam prve mečeve Nenada Vučkovića, odnosno Uroša Mitrovića, koji su igrali sa mnom u Dinamu. Gledao sam njihove utakmice u Zvezdi, tj. Partizanu, kada su bili u mojim godinama. Hteo sam da vidim kako su se oni snalazili u mom uzrastu, u ligi koja je bila nešto drugačija. Neke starije igrače, iskreno, nisam gledao. Imao sam prilike da vidim isečke rukometaša Metaloplastike, iz šampionskih dana.
Niko kao Đoković i Jokić
Ko vam je inspiracija od srpskih sportista?
– Novak Đoković, kao najbolji srpski sportista svih vremena. Jedva čekam da osvoji još neki grend slem i da prestigne Nadala, da i zvanično u svemu bude broj 1. Nadam se i da će se vratiti na prvo mesto ATP liste, da i tu obori rekord Navratilove, da u svim parametrima dominira, što smatram apsolutno izvodljivim. Odmah uz Novaka je i Nikola Jokić. Čovek je uradio nešto što je nemoguće! Kad pogledate neke ranije snimke, Jokić je bio “osuđen” na propast, pričam na osnovu fizičkih karakteristika, ali je imao nešto u glavi, uz rad koji je uložio, ali i talenat koji u Americi niko nije imao. On je fenomen.
