Lozničko naselje Gradilište nije pružalo mnogo zadovoljstva stanovnicima ni ranije, a vodena stihija koja ga je nedavno potopila, ostavila ih je bez ičega. To što ih posle povlačenja vode niko nije posetio više boli ljude od gubitka imovine.
– Ovde se niko nije pojavio posle poplave. Ko će nam pomoći? Sve što je voda dotakla, uništeno je. Mulj se osušio pun fekalija i koječega što je voda donela iz nekadašnje Viskoze. Ko zna kakvih tu otrova ima, srčani sam bolesnik i ne mogu da dišem od toga pa završavam u hitnoj, ali kući moram da se vraćam jer ne mogu sina samog u ovome da ostavim – priča vidno potresena Biljana Velimirović (50) koja je kćerku sklonila kod kume. Ona je poslednjih 20 godina udovica i sama je podigla sina Aleksandra (26) i kćerku Ivanu (19) koja se ove godine upisala na farmaciju bez prijemnog ispita zahvaljujući brojnim nagradama na državnim takmičenjima.
|
Vreme leti, bliži se škola
Spasli trudnicu i petoro dece |
Velimirovićima je, kao i ostalima u ovom naselju, uništeno sve. Koriste samo jednu prostoriju sa betonskim podom gde i spavaju nadajući se da će toplo vreme ubrzati sušenje vlage.
Svuda okolo ista je slika. Ljudi strahuju od zaraze. U krugu bivšeg Lofolena, odmah preko puta, vidljivi su tragovi raznog otpada, po dvorištima hrpe uništenih stvari i tepisi iz kojih stanari bezuspešno pokušavaju da isteraju blato.
Olivera Vučković stanuje u blizini autobuske stanice na Gradilištu gde su nekada stizale hiljade Viskozinih radnika, a koja je prošle sedmice bilo potopljeno. Kaže da joj je javljeno da je stajalište pod vodom, ali je mislila da je to posledica obilne kiše. Desetak minuta potom voda joj je prodrla u kuću.
– Talas je naglo naleteo, jedva sam se kretala, pozvala sinove Aleksandra (18) i Petra (12) da se ne vraćaju sa treninga, ali je stariji došao probijajući se kroz hladnu, prljavu vodu i odmah se uključio u spasavanje komšija. Bilo je strašno, mrak je pao, nestalo je struje i samo su se čuli pozivi u pomoć – priča Olivera.
Duško Jovanović je svestan da su i Trbušnica i Banja Koviljača stradale u poplavi.
– Ipak, da bi se iz grada otišlo i u Koviljaču i u Trbušnicu, mora se proći preko Gradilišta. Delegacije prolaze, ali niko ne zastane da nas pita kako smo. Kao da ne postojimo. Ostavljeni smo da se borimo sami, a svi smo isti i sve nas ista muka muči – ogorčeno zaključuje Jovanović.
