Vesti
Nemoćna: Stana Minić sa Hidom Muratovićem

Deceniju i po starica Stana Minić (85) živi sama u zabitom Dragočevu na vrhu planine Rogozne i za to vreme,iako teško bolesna, ni jednom nije bila u Novom Pazaru, niti na lekarskom pregledu. Preživljavala je uz pomoć rođaka, komšija i povremenih donacija naših čitalaca, sve dok je bila na nogama nekako se borila, na žalost, bolest, težak život i godine učinili su svoje, baku su izdale noge, od prošle godine je na postelji, teško ili uopšte ne ustaje, pa je svaki njen novi dan velika neizvesnost.

– Strahujemo za baku Stanu, jer više ne može o sebi da brine, ni čašu vode nema ko da joj pruži, niti šporet da joj naloži, a da nevolja bude veća, živi i oronuloj brvnari bez vode i kupatila. Nema nikakva primanja, niti bilo koga bližnjeg, a potrebni su joj hrana, lekovi, pelene, sredstva za higijenu – ističe Budo Minić, rođak iz susednog sela.

Zavisi od dobrih ljudi: Stana u brvnari

On priča kako teška može biti zima za ovu baku.

– Nećemo je ostaviti samu ni ove zime koja će, već sad je izvesno, biti veoma teška, posećivaćemo je i pomagaćemo joj kao što smo joj i do sada pomagali, a pošto živimo u pasivnom kraju i svi smo uglavnom sirotinja i starci, potrebna nam je pomoć dobrih ljudi iz naše dijaspore da koliko-toliko baki olakšamo i produžimo život – ističe Budo.

Baka Stana priča o svojoj muci.

– Dok sam mogla da ustajem, nahranim kokoške i sebi spremim po nešto od hrane, bilo je lakše, sada kada sam potpuno nepokretna i nemoćna boga molim da me što pre uzme i da se ne namučim. Biće mnogo teško kada napadaju veliki snegovi, kad danima ne vidim čoveka i kada vukovi i lisice zavijaju ispod mog prozora, bojim se da ni komšije iz susednih sela neće moći da me obiđu, bog neka mi je u pomoći – ističe baka Stana.

Ona se nada da je dobri ljudi neće zaboraviti.

– Dobrotvori iz Australije kupili su mi krevet sa dušekom, šporet, frižider i televizor, obezbeđivali su mi i ogrev, pomagali da platim struju.. Hvala im, bog im dao sreće i zdravlja, da nije bilo tih dobrih ljudi ja sigurno danas ne bila u životu – dodaje starica.

Sa potpuno istim nevoljama suočava se i Dušimir Vuksanović(84), jedini žitelj zabitog sela Pačevina na padinama Golije i dugogodišnji štićenik našeg Humanitarnog mosta. On je u bedi i samoći preživeo tri moždana udara, mnogo surovih zima i svakakvih osakudica. Iako je delimično paralizovan i jedva pokretan, bez ikakvih prihoda i zdravstvene knjižice, Dušimir se hrabro bori da preživi u planinskoj zabiti. U tome mu, kao i baka Stani, pomažu dobre komšije iz susednih sela, koje mu privremeno donesu hleba, mleka i lekove, i naši čitaoci sa raznih strana sveta koji ga, kako kaže, povremenim donacijama održavaju na ovom svetu.

Šta će biti kad zaveje: Dušimir ispred doma

– Nemam nikoga svoga, živim sam i bogu se molim da ne padnem na postelju, zahvaljujući razumevanju dobrih ljudi više ne gladujem, kad stigne neka pomoć kupim po nešto od hrane i lekova, bliži se zima, biće teška, sve je mnogo skupo, pa se nisam spremio najbolje – žali se starina i nada se da će mu naši čitaoci pomoći da dočeka još jedno proleće.

– Samo da imam za hranu, lekove i ogrev i to malo struje što potrošim da platim, ništa više meni ne treba. Hvala svima koji su mi do sada pomagali, hvala unapred i onima koji će mi, nadam se, i dalje pomagati -poručuje ovaj usamljeni i bolesni gorštak sa Golije.

Poznati humanitarac i naš saradnik Hido Muratović kaže da Stana i Dušimir nemaju ni penziju, niti državnu negu koje im po zakonu pripadaju, nemaju ni zdravstvenu knjižicu, niti zadravstveno osiguranje, jer su stari i nepismeni, a nisu ni imale koga ko bi išao od šaltera da šaltera da im pomoć obezbedi – kaže poznati humanitarac Hido Muratović.

Šlogiran i sam: Dušimir Vuksanović

Žive od sevapa

– Samo u ovom kraju znam za bar stotinu nemoćnih staraca koji žive od sevapa i kojima niko ne okreće glavu, posebno je kritično u zabitim selima na Goliji, Rogozni i Pešteru, da je više brige u državnim institucijama našlo bi se rešenje iz za njih – objašnjava Muratović.

Nema ko da ih sahrani

Dešavalo se da preminuli starci danima budu u svojim kućama, a da niko ne zna da više nisu u životu, jer u mnogim selima više nama ljudi. Neke od usamljenih nevoljnika nema ko da sahrani, pa je više puta morala da se angažuje Muratovićeva humanitarna organizacija “Ljudske sudbine”.