Kao grom iz vedra neba Srbijom je odjeknula priča kako socijalisti žele da se njihov lider Ivica Dačić preseli iz fotelje šefa diplomatije u premijersku.
Potvrda je stigla od njihovog koalicionog partnera Dragana Markovića Palme, koji je Dačića doveo na naslovne strane izjavom da će biti kandidat koalicije SPS za predsednika Vlade Srbije.
Grom je pre ove vesti zaista udario, ali u avion kojim je Dačić leteo za Sloveniju. Ipak je na samit u Bledu stigao bez problema, gde je u centar pažnje dospeo pošalicama zbog kojih su ga neki nazvali šarlatanom, a drugi mu priznali neobičnu političku duhovitost.
– Prvo, živ sam, a utvrđuje se da li je grom slovenački ili hrvatski. Slovenci kažu, nema šanse da je njihov – pecnuo je, za početak, Hrvate.
U osvrtu na očekivanja od specijalnog izaslanika za Balkan Metjua Palmera, poručio je da mnogo očekuje od njegove supruge koja je Srpkinja, a onda se pravdao da je iskarikiran i da je pogrešan utisak kako je bio neumesan.
Rekao je i da prijem Srbije u EU doživljava kao bajku i šokirao porukom da od nove Evropske komisije očekuje da ga više ne lažu.
– Ko je u Turskoj počeo pregovore, verovatno je umro. Ja sam ih počeo, živ sam i nadam se doživeću. I odoh, da me opet ne stigne grom – završio je.
Među bledske gafove mu se pripisuje i što je moderatoru Goranu Svilanoviću, koji ga je pitao za viznu liberalizaciju za Kosovo, uzvratio pitanjem: “Što si se navrzao na mene?” Primetio je i da političari u regionu ogovaraju jedni druge kod Evropljana, ali eto braća su i draži nego oni iz Finske i Litvanije.
U prethodnom periodu Dačić je imao zanimljiva putovanja u cilju lobiranja za poništenje priznanja Kosova. Može se reći pustolovna. Od trovanja kozjim gulašem spasla ga je infuzija u Burkini Faso. U Somaliji je izbegao nesreću, pošto se posle njegovog ulaska u predsedničku palatu pred tim zdanjem razneo terorista samoubica.
– Navikli smo, nas su bombardovali – rekao je Dačić kome se u povratku motor aviona pregrejao, pa je prinudno sleteo u u Atinu.
Ivica Dačić rođen je 1. januara 1966. godine u Prizrenu, gde je njegov otac Desimir bio policajac, ali se porodica posle pola godine preselila u
Žitorađu. Majka Jelisaveta posvetila se Ivici i mlađoj sestri Emici. Bio je odlikaš u osnovnoj školi i niškoj gimnaziji, a na beogradskom Fakultetu političkih nauka diplomirao sa desetkom. Ne krije da su roditelji Desko i Jela skupljali pečurke i šipak za prodaju da bi školovali njega i sestru.
U politiku je ušao kao student. Bio je član Saveza komunista, pa SPS-a čiji je kasnije bio savezni i republički poslanik. Po odlasku Slobodana Miloševića u Hag rukovodio je strankom čiji je neprikosnoveni lider. SPS je s njim na čelu 2004. godine dala manjinsku podršku vladi Vojislava Koštunice. Četiri godine kasnije ušli su u vlast sa DS-om, a od 2012. sa SNS-om. Političku karijeru nisu mu narušile ni afere “Koferče” i “Banana”.
U sedištu SPS-a upoznao je suprugu Sanju, tada studentkinju italijanskog, i odmah znao da će biti majka njegove dece. Sin Luka, koji se rodio 1999. godine, učlanio se u SPS po sticanju punoletstva, a ćerka Andrea, rođena 2005, muzikalnost je nasledila od oca.
Da voli da zapeva na slavljima otkrio je u Briselu s “Miljackom”, a da mu je repertoar raznovrstan pokazao je kada je od Pavarotija preuzeo “O sole mio”. Turskom predsedniku je pevao “Osman Agu”, Putinu “Kaljinku”… Nedavno je i pred 5.000 Srba u Paraliji otpevao “Tamo daleko”. Navija za Partizan, porodično slavi Đurđic. Uživa u hrani i vinu, a zimi u kuvanoj rakiji.
U biografiji mu piše da uz ruski govori i engleski, mada ga snimci tarzanskog engleskog na internetu delimično demantuju.
