U šake srpske policije i pravosuđa pre neki dan su pali strvoderi koji su sebe nazivali vojnicima. Imali su i simpatično ime – Šakali. Po nazivu zverke koja se hrani sitnim glodarima, uplašenim i nezaštićenim, a od krupnih beži kao đavo od krsta.
Ti izrodi bili su specijalizovani za ofanzive na goloruke civile i pljačku svega što se moglo poneti. Što nisu poneli – popalili su. Zajedno sa leševima koje su ostavljali za sobom na Kosovu. Na sramotu svih onih časnih ljudi u srpskim uniformama koji su ginuli i krvarili dok su bednici iz pozadine vežbali gađanje na ženama i starcima.
Ima nekih koji će reći: zašto samo mi hapsimo svoje zločince, kad to, sem pod žestokim pritiskom sa Zapada, nijedan drugi ex-džu narod ne čini?
Zašto? Prosto zato što nam zločin nije, kao nekima, duboko ukorenjen u nacionalnu tradiciju. Zato što se veličina naroda meri njegovom sposobnošću da se suoči sa svojim ružnijim licem. I zato što, zbog časnih predaka i istorije, u svakom trenutku mora da se odvoji žito od kukolja.
Jer, ko je digao pušku ili nož na nemoćnog, na ženu i dete, taj se sam ispisao iz Srba. Ja neću da ime nečoveka stoji pored mog, samo zato što smo se obojica, sticajem okolnosti, rodili kao Srbi.
Krivicom Haga (možda i našom?), na spisku zločinaca našli su se i branioci otadžbine i ovejani krvoloci. Sve se to pomešalo u glavama sluđenih ljudi, ogorčenih zbog decenijske satanizacije iz Evrope.
Zbog toga postoji opasnost da se, u razmišljanju običnog sveta, uz generale Lazarevića ili Pavkovića prošvercuje i jedan Milan Lukić, sadista kome je omiljeno bilo spaljivanje čitavih muslimanskih porodica u kućama zakovanih vrata i prozora.
Od koga su, pričali mi očevici, drhtale obe nacije na obali Drine.
Zašto bi, dakle, imalo samilosti uživao izvesni Veselin Vlahović Batko, od milošte nazvan Čudovište sa Grbavice, čije je ime uterivalo strah u kosti čak i Biljani Plavšić.
Plavšićeva je, prema sopstvenom priznanju, jedva izvukla živu glavu, a i dalje živo pamti zakrvavljene oči svog nesuđenog dželata.
Može Hrvatska i sto puta da oslobodi Rahima Ademija i Antu Gotovinu, mogu Tači, Čeku i Haradinaj da umru snom pravednika bez da ikad vide suda, neka Ganić još sto godina gustira ćevape na Baščaršiji…
To nek ide na dušu njihovih naroda, a mi smo dužni da poštujemo zavet počivšeg patrijarha Pavla: "Bolje da nestanemo kao narod, nego da biološki opstanemo kao zločinci i neljudi".
Dok je Srba, na šakale ne sme da bude lovostaja.
