Vredi li majčinska ljubav šaku evra? Ovo pitanje nametnuo je Evropski sud za ljudska prava koji je Srbiji naložio da jednoj Beograđanki, kojoj je bivši suprug na silu odveo decu, isplati više od 10.000 evra odštete.
Posle razvoda, M. M. (55) je ostala bez dvoje mališana, iako su sve odluke pred srpskim pravosuđem bile u njenu korist. Odluke nikada nisu izvršene, a deca su se vremenom otuđila od nje i ostala sa ocem.
Pošto je srpski pravni sistem dopustio neizvršenje odluka o dodeli dece, Evropski sud je presudio da nije izvršeno pravo majke na starateljstvo i da je prekršeno njeno pravo na poštovanje porodičnog života, garantovano Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. U njenom slučaju, kako su konstatovali, došlo je i do kršenja prava iz Konvencije u pogledu dugotrajne dužine postupka pred Ustavnim sudom Srbije, u trajanju od tri godine.
Sve konačne i izvršne sudske odluke su obavezujuće kaže za “Vesti”, advokat Ivan Ninić i ističe da je država dužna da obezbedi mehanizam za izvršenje odluka. To je, prema njegovim rečima, ranije radila putem suda, a sada je deo ovlašćenja prenela na sudske izvršitelje, pa kako je naglasio, mora da postoji i institucionalni okvir i za porodične odnose.
– Kada je država pasivna, sledi ovakav odgovor Evropskog suda koji je senzitivan i često ukazuje na povredu prava na pravično suđenje i kršenje Konvencije o ljudskim pravima. Zato nalaže državi da oštećenu osobu obešteti. Međutim, ima situacija kada kompenzacija ne može da nadoknadi razdvojenost deteta koje je u međuvremenu poraslo i roditelja kome su godine prošle bez dece – pojašnjava Ninić.
Starateljstvo bez dece
M. M. je tražila 200.000 evra na ime nematerijalne štete, jer je pretrpela bol i patnju zbog neviđanja dece, uz osećaj anksioznosti i bespomoćnosti. Navela je da će novac upotrebiti za obnovu odnosa sa decom i za zajedničke aktivnosti. Sud joj je dosudio troškove postupka od 5.300 evra, pa država treba da joj isplati 15.300 evra.
Na odluku je moguća žalba Velikom veću Evropskog suda. Ona se razvela 2001. i povela mališane kod svojih roditelja, ali ih je u januaru 2002. bivši suprug silom uzeo decu i ona do oktobra 2009. nije imala redovne kontakte sa njima, jer ih je bivši muž opstruirao. Deca su se otuđila i kasnije rekla da žele da budu sa ocem, a da majku viđaju povremeno, piše na sajtu Evropskog suda.
Sud u Beogradu je 2003. doneo privremenu meru u korist M. M. za isključivo starateljstvo do konačne presude i predaju dece u roku od 24 sata. Konačna presuda sud joj je donela jedinstveno starateljstvo u oktobru 2005, sa zabranom kontakta bivšeg muža i dece od tri meseca da bi oni obnovili emotivne veze sa majkom. Pokušaja je bilo, ali nijedna odluka nije sprovedena.
M. M. je imala povremene susrete sa decom, koji su, kada su napunili 12, pa 15, rekli da bi radije ostali sa ocem i redovno se sastajali sa majkom. U međuvremenu su postali punoletni.
Ustavni sud je po njenoj žalbi iz 2009. utvrdio 2012. kršenje prava na pravično suđenje u pogledu dužine izvršnog postupka konačne presude kojom joj je pripalo starateljstvo nad decom iz oktobra 2005. godine.
Lanac korupcije
Postoji i druga strana medalje na koju je ukazala Beograđanka Nataša Naletina kojoj je bivši suprug na prevaru uzeo dve ćerke. Nataša je sa još šest žena podnela prijavu Agenciji za borbu protiv korupcije, jer smatraju da postoji sprega advokata suprotne strane i veštaka sa sudijama koji na račun bogatih očeva uvek donose iste odluke: majke su nepodobne, a starateljstvo nad decom pripada očevima. Ukazale su da su tokom veštačenja korišćeni psihološki testovi koji u Srbiji nisu odobreni.
Nije tajna, kaže advokat Ivan Ninić, da postoji tarifa kojom mogu da se izdejstvuju odluke suda. U tome, prema njegovim rečima, učestvuju pojedini advokati, socijalni radnici i veštaci, uz podršku suda.
– Kad se to sveto trojstvo zatvori može sve da se izdejstvuje, novcem ili protivuslugom. Onaj ko nema društvenu poziciju ne može ništa da uradi, a čak i da ima novca izgubiće bez realne moći u društvu. Pritom se pokazuje da je sistem nemoćan da preseče ovaj lanac korupcije – istakao je naš sagovornik koji je osnivač organizacije Centar za vladavinu prava.
Ninić je podsetio na sudske slučajve nekih javnih ličnosti koje su potvrdile korupcionaštvo u borbi za starateljstvo, zbog čega je dete pripalo partneru zbog moći i novca.
– Takve ispovesti poznatih obeshrabruju običnog građanina koji se, kada ih čuje, pita čemu da se nada – ukazao je Ivan Ninić.
Potplaćeni službenici
– U Centrima za socijalni rad su male plate zaposlenih koji su istovremeno i bez društvenog statusa, zbog toga skloni korupciji. Njihova procena je presuđujuća u slučajevima dodela dece posle razvoda, pa trguju uticajem u jednom broju predmeta sa moćnim i bogatim ljudima, što može život da im preokrene na bolje. Takav scenario je uglavnom karakteristika beogradskih centara, dok u manjim mestima lični kontakti “presuđuju” kome će dete pripasti – objasnio je Ivan Ninić.
Starateljstvo na papiru
Beograđanka M. M. je samo jedan u nizu roditelja koji zbog neizvršenja odluka suda ne mogu da budu uz decu. Češći se desi da majka dobije starateljstvo, a otac ne da dete, ali ima i obrnutih slučajeva.
Milici Marković je 2013, uprkos odluci suda, bivši muž uzeo dve ćerke i nije ih vraćao, a pritom su je socijalni radnici upućivali na sud, sud na policiju, a policija na sud.
Snežana Đorđević iz Vranja je dobila starateljstvo nad ćerkom od sedam godina posle rastanka sa nevenčanim suprugom Sašom Ristićem. Nije mogla da je viđa, iako su institucije tvrdile da su posao odradile po zakonu, a na pitanje gde je zatajilo, odgovor nije imala.
