Otkako sebe pamti, Milorad Milić – Mile iz Petrovca na Mlavi okružen je ovcama i jagnjićima. Pre četiri godine je otkrio jedinstven i inovativan način da bude sa njima čak i kada je hiljadu kilometara daleko. Ovaj 57-godišnjak radi kao građevinski limar u Salcburgu, a nedavno je postao poznat kao prvi sajber pastir koji iz doma u Austriji preko kamera nadgleda svoje stado u selu Dobrnje.
Novu pastirsku misiju Milorad je započeo 2008. godine kada je na imanje doneo tri jagnjeta istočnofrizijske ovce iz Austrije. Danas njegovo stado broji 23 ovace, a jagnjadi ni sam ne zna koliko ima.
– Vi ne možete da zamislite koliko ova ovca daje mleka – kaže Milorad, dok za Bi-Bi-Si na srpskom preko video-poziva direktno sa zelenog pašnjaka pokazuje na jednu istočnofrizijsku ovčicu koja spokojno brsti travu.
Zahvalna rasa
U proseku, na svake tri nedelje provedene u radu u Austriji, Milorad provede oko nedelju dana sa svojim ovcama u Srbiji. Kada nije tu, pobrinuo se da ih neko svakodnevno obilazi i hrani hranom koju je on prethodno pripremio.
Na ideju o “sajber pastirstvu” došao je sasvim spontano 2015, razgovarajući sa prijateljem o video-nadzoru koje je moguće kontrolisati na daljinu preko običnog kompjutera ili tableta. Shvativši da je to savršen način da nadgleda kako mu napreduju ovce dok je u Salcburgu, angažovao je lokalnu firmu u Petrovcu da mu na imanju instalira kamere. Kamere mnogo pomažu, ali ništa ne bi bilo moguće bez njegovog kumića, mladog veterinarskog tehničara, koji dotrči u štalu čim mu Mile javi da neka od ovaca ima problem.
– Kada počnu da se jagnje, a ja nisam tamo, ne spavam i gledam ih po celu noć, a on nekad maltretira čak i svog oca u pola tri ujutru da mu pomogne – priča Milorad.
Istražujući različite vrste ovaca u Austriji, Milorad je naišao na farmu istočnofrizijskih ovaca i shvatio da je to jedna od najbolja vrsta za uzgoj i da želi da je popularizuje u Srbiji.
– Ta vrsta ovaca im daje duplo jače mleko od kravljeg i koje ima veći procenat belančevina, što je glavni razlog da se od ovog mleka dobija mnogo više sira u odnosu na kravlje – objašnjava naš sagovornik.
Istočnofrizijske ovce su poznate i po tome što su veoma plodne. Jagnje minimum, dva do tri jagnjeta, a u nekim slučajevima i po pet odjednom. One su takođe pogodne i za ukrštanje sa drugim vrstama kako bi se povećala produkcija mleka kod manje mlečnih vrsta ovaca.
Desetoro unuka
Tako je i Milorad neke od svojih ovaca ukrštao sa “još tri krvi”. Kako bi došao do one ovce kojoj lokalna klima zaista odgovara, sa frizijskom je ukrštao sufolk i teksel, inače poznate kao mesne vrste, kao i dorper ovce, poznate po izdržljivosti na visokim temperaturama. Ove ovce imaju visoku produktivnost i za mleko i za meso.
– Sada one daju dva do tri litra mleka dnevno – objašnjava Milorad.
Milorad ima petoro dece i desetoro unuka. Kada se odselio u inostranstvo najpre je prao sudove u hotelima, a zatim krenuo da radi u građevini – posao koji sa sobom donosi i povrede i troši čoveka.
– Ubijaju me krovovi već 32 godine, ubija me asfalt… Ja sam naučio na vodu i blato. Kad se neko rodi i odraste u štali, možete misliti kako se oseća u prirodi – ističe on.
Nema tih para da Mile radi nešto drugo, a kaže da u čuvanju ovaca nalazi najveće zadovoljstvo.
Uzgajanje ovaca nije biznis kojim želi da profitira, već da bude “na pozitivnoj nuli”. Mogao bi da proizvodi sir i druge mlečne proizvode, po uzoru na porodičnu farmu koju je video u Salcburgu. Milorad se nada da će više mladih da se zainteresuje za ovčarstvo.
A da li sajber pastiri sanjaju električne ovce? Možda neki da, ali Miloradov jedini san je da penziju provede u prirodi, kraj svog stada.
– Peške bih se vratio – kaže za Bi-Bi-Si.
Poklon manastiru Jazak
Pet jagnjadi sa Milićeve farme nedavno je završilo kod monahinja u manastiru Jazak, na Fruškoj gori, kojima je prethodno poklonio i ovna i dva ovčarska psa.
Sa druge strane imao je i negativnih iskustava, kao kada je u nekoliko navrata davao na poklon mušku jagnjad pa bi oni “obično baš u vreme verskih praznika lipsali”, odnosno bili zaklani i pojedeni za krsnu slavu ili praznik. Ili, kada je na privremeno čuvanje dao nekoliko ovaca, koje su se na farmu u Dobrnju pre koji dan vratile u lošem stanju.
Trud i ljubav
– Svi trube o unapređenju srpskog ovčarstva, uvoze sve i svašta, a onda to pokušavaju da prodaju po 500, 600 i 700 evra – priča Milorad.
On kaže da mu je jedan čovek “ladno” tražio 700 evra za muško jagnje britanske mlečne ovce, vrste koja je takođe poznata po većoj produktivnosti.
– Mislim da je takav odnos ljudi propast srpskog stočarstva i stočarstva uopšte – kaže on.
Iako su ga koštale više, ne želi da svoja grla prodaje po ceni većoj od 100 evra jer želi da i mladi ljudi, koji bi hteli da se bave stočarstvom, mogu da imaju šansu.
Dodaje i da ovčari mogu da dobiju subvencije od države, ali da stado mora da ima preko 30 grla. Koliko je zapravo zahtevan posao ovčara? Sve zavisi koliko ko voli, kaže Mile, ali ovu vrstu jedan čovek ne može da uzgaja sam, jer ima puno posla.
– Obaveza je muženje, prehrana jaganjaca, pa tek kad se ovca jagnji, a ima petoro jaganjaca, to znači da 15 dana pre toga neko treba da brine o njoj. Ali to je mnogo lepo. Pa zamislite kada imate dve ovce sa po pet jagnjića koje idu za njima. To vam je kao kvočka kada vodi piliće – zaključuje Mile.
