Zdravko Vasiljević, poreklom iz Kaknja, sanjao je godinama krštenje u “nekom velikom zdanju obasjanom svetlošću sveća” i to ga je, uz “iskonsku srpsku vezanost za krst i svetinje na Kosovu i Metohiji”, dovelo u manastir Gračanica gde ga je krstio prota Svetislav Arsić.
– Kao što je duša prazna bez rodnog praga, tako mi je i srce bilo prazno sve dok se nisam krstio u jednoj od najvećih srpskih svetinja u Gračanici, zadužbini Svetog kralja Milutina. U mom srcu nije bilo spokoja. Neprestano sam ponavljao: Idem u Gračanicu da se krstim, da osetim čari i blagoslov naše Svete Gračanice i da i dušom i telom postanem kršteni Srbin jer bez krštenja, uveren sam, ne možemo pripadati toj odvažnoj i jedinstvenoj naciji zvanoj Srbin – ističe Zdravko koji sada živi u Tivtu.
Upravo želja da još jedno srpsko ime bude upisano u crkvenim krštenim knjigama dovela ga je u Gračanicu, odakle odlazi ponosan što će moći svuda da govori o lepoti i sjaju Milutinove Gračanice i njenom značaju po svekoliko srpstvo.
– Mi Srbi smo specifičan narod, teško nam je oteti ono što su nam preci ostavili i ne mogu nam postaviti nekakve granice kojima nas žele pocepati i pretvoriti u malo stado, koje će vuci u ljudskom liku rastrgnuti, kao što su to pokušali da urade u Hrvatskoj, BiH, na Kosmetu i u Crnoj Gori – navodi Vasiljević.
Njegovo krštenje izrodilo je novo kumstvo njegove porodice sa porodicom Stanišić iz Tivta.
Zdravkova devojka Milica Radović veruje da će i njihova deca biti krštena u nekoj od svetinja na Kosovu i Metohiji.
– Teško da će neko razumeti i shvatiti koliko znače svetinje na Kosovu i Metohiji sve dok ne dođe i ne oseti miris tamjana i smirenje koje prožima telo dok boravite u njima – priča Milica.
Đakon Bratislav Bogdanović, koji je sasluživao činu krštenja, naglašava da je iz dana u dan, od praznika do praznika, sve više mladih ljudi koji iz belog sveta dolaze da se krste ili venčaju u nekom od manastira na Kosovu i Metohiji.
– Koliko god da se nekom čini da nestaje srpsko Kosovo i Metohija – to ću poreći jer se iz dana u dan povećava broj strana u knjigama krštenih, venčanih i rođenih – zaključuje Bogdanović.
Dedin prag zarastao u korov
Zdravkovu porodicu su u ratu iz rodnog Kaknja, kako navodi, “proterali ljudi bez vere i straha od Bože ruke”. Podsećajući se ranih dana detinjstva kada je, zajedno sa porodicom, spasavao živu glavu bežeći pred ljudima “krvavih očiju i ruku”. Kaže da u rodno mesto odlazi, ali da se uvek vraća sa još većim bolom i tugom.
– Nigde žive srpske duše. Sve porušeno i uništeno. Zarastao je u korov dedov kućni prag, pa mi svaki odlazak donosi još veći čemer i gorčinu u duši i ponovo nameće pitanje kome i zašto mi Srbi smetamo i zašto nam svi rade o glavi nastojeći da nas istrebe – navodi Zdravko.
