Dr Marina Pajić je svetski priznata naučnica, ali pre svega vedra i nasmejana osoba, pa čak i u doba kad virus korona unosi nemir među mnoge ljude. Pozdravljamo se laktovima i smejemo dok ona govori:
– Rado bih te zagrlila, ali… Virus… Bolje da pazimo jedni druge i pridržavamo se preporuka.
Nismo još ni sele, a već imam odgovor na prvo pitanje…
– Naučnici, naročito mi iz Instituta za medicinska istraživanja, trebalo bi da znamo koliko je bitno održavati udaljenost i poštovati protokole. Svi treba da se pridržavaju toga.
Naravno, razgovor je dozvoljen, a tradicionalni srpski pozdrav uz tri poljupca ostavile smo za sledeći put.
Važno otkriće
Marina je Nišlijka. S porodicom se tokom srednje škole preselila na Novi Zeland. Sada živi u Sidneju i radi na Garvanovom medicinskom institutu pri Univerzitetu Novog Južnog Velsa. Njena istraživanja u oblasti lečenja raka pankreasa su među najnaprednijim u svetu.
Godišnja nagrada Australijske akademije nauka, Medalja “Rut Stivens Gani”, stigla je u Marinine ruke zbog pretkliničkih studija koje pokazuju da pojedine kombinacije lekova i hemoterapije mogu delovati efikasnije na specifične genetske tipove raka pankreasa.
– Moj tim je pronašao da je genetika raka pankreasa kompleksnija nego što smo do sada mislili. Rak pankreasa nije jedna bolest nego je svaki rak, kod svakog pacijenta, različit. Kad se metastaze rašire na druge organe, čak i kod istog pacijenta mogu biti genetski drugačije od primarnog tumora. Mi smo prvi u svetu to otkrili – kaže Marina.
Emotivni pristup
Zatim su usledila i nova saznanja.
– Moj tim je nakon tih zaključaka pronašao da, na primer, lekovi koji se već koriste u klinici za lečenje raka dojke, u specifičnoj kombinaciji sa hemoterapijom koja se masovno koristi u lečenju raka pankreasa, mogu biti vrlo efektivan način lečenja za određene genetske grupe. Mi to nazivamo “finger print” ili genetski molekularni otisak raka pankreasa – objašnjava dr Pajić.
Marina kaže da će naučnici uz bolje razumevanje genetike raka i pacijenata moći bolje da prilagode načine lečenja, umesto da se primenjuje univerzalni pristup hemoterapijom. Ona ističe da, nažalost, rak pankreasa i dalje ima vrlo visoku stopu smrtnosti.
– Rak pankreasa ima jako nisku stopu preživljavanja duže od pet godina nakon dijagnostikovanja. Svega oko deset odsto. Iako radim u laboratoriji, ja volim da budem u kontaktu sa pacijentima i sa preživelima. Ponekad to čini moj posao vrlo emotivnim jer su naša istraživanja za njih pitanje života ili smrti. Svakako, to što insistiram da se upoznam s tim ljudima motiviše me da radim ovaj posao i da ne odustajem od sve boljih rezultata. Na to ne gledam kao na naučne nagrade, već kao način terapije za sve ljude kojima može da spase živote – konstatuje dr Marina Pajić.
Polna (ne)ravnopravnost
Finansiranje istraživanja, kao i svakodvena realnost vođenja velikog tima naučnika, dodatni su izazovi Marininog posla. Nažalost, ona se suočava i sa preprekama specifičnim za žene u ovoj oblasti.
– Nije uvek lako doći do finansija. Često mislim da više vremena trošim u popunjavanju raznih aplikacija i pokušavajući da objasnim nadležnima zbog čega nam je važna podrška. Takođe, kao žena u ovom poslu sam definitivno manjina, ali se to ne primećuje dok ne dođu neke druge stvari u pitanje. To su stvari koje nisu vezane za nauku, nego za privatan život – kaže dr Marina Pajić.
Nauka se ne deli
Marina kaže da kad zaposlene žene odluče da postanu majke, to ne mora da znači da posle određenog vremena ne mogu da se vrate na istu ili višu poziciju.
– Imala sam sreće da me je Garvanov institut podržao kad sam rodila prvo dete, mada bi i oni mogli da napreduju kad je u pitanju porodiljsko odsustvo. Nauka ne sme da se deli na muške i ženske poslove, ali realnost je da su ženama potrebni nova kultura rada i organizacija koja je do sada većinom bila prilagođena muškarcima – kaže Marina.
Mila stopama roditelja
Predvoditi tim u bilo čemu, znači ponekad biti i u centru pažnje. Marina kaže da će joj biti velika čast ako zaista uspe da inspiriše sledeću generaciju da se bavi naukom, pre svega matematikom i medicinom.
– Mladima treba neko na koga će da se ugledaju. Biće mi mnogo drago ako neka deca vide mene i pomisle – “želim da budem kao ona”. Vidim i po svojoj ćerki Mili kako može da se probudi interesovanje za nauku. Iako ima tek četiri godine, već želi da bude naučnik kao njeni mama i tata – kaže dr Pajić.
