Vaskrsenje Hristovo ugaoni je kamen istorije, vododelnica vremena, ali i temelj naše nade, trijumf vere i veličanstveni dokaz ljubavi Boga prema čoveku. Vaskrsenjem smo oslobođeni od smrti, truležnosti, ništavila, pa se u događaju Vaskrsenja Gospodnjeg krije i otkriva smisao svakog našeg smisla. Bez Vaskrsenja sve je besmisleno, ništavno i prazno. Događaj Vaskrsenja, kojeg praznujemo, jeste Praznik nad praznicima, Slavlje nad slavljima, zato što njime sve dobija svoju punoću, sve osim smrti i greha. Zato se radujemo, slavimo i proslavljamo, uzvikujući zajedno sa Svetim Jovanom Zlatoustim: “Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda? Vaskrse Hristos i nijednoga mrtvog u grobu! Vaskrse Hristos i život caruje!”.
Ovo u vaskršnjem intervjuu za “Vesti” poručuje episkop bihaćko-petrovački i rmanjski Sergije (Karanović).
Sećajmo se predaka
Koja je vaša poruka verujućem narodu u zemlji i dijaspori povodom Vaskrsa?
– Ostanimo svoji, sačuvajmo sebe u veri i veru u sebi, opomenimo se predaka kojima dugujemo biološko i identitetsko postojanje i okrenimo se, bar na tren, prošlosti koju zaboravljamo. Svako od nas je samo jedan list na stablu iz koje smo izrasli, zato je važno sećati se onih koji su nam prethodili, naročito u velike i svetle dane Vaskrsenja Hristovog, da bismo znali odakle polazimo i kome idemo. Ako to budemo znali, nema te ovozemaljske tmine u kojoj ćemo zalutati.
Nažalost, pravoslavni svet ove godine najveći praznik proslavlja uz molitve za mir u Ukrajini?
– Vreme, ispunjeno naporima onih kojih žele istinski mir, urodiće prestankom sukoba zbog kojeg nam istinski krvari srce, jer su u ovom ratu, voljom drugih, sukobljeni oni koji su jedni drugima najbliži. Između Rusa i Ukrajinaca gotovo da i nema razlike, pa je ta međusobna slivenost zasmetala onima koji ne žele mir među braćom. Nažalost, nije to ništa novo u istoriji koju smo učili, ali i istoriji koju pamtimo i kojoj smo svedoci. Proći će i ovaj rat, nesumnjivo, ali ostaće ožiljci, duboki i preduboki, ali ne da dodatno podele jednovernu braću, već da se iz njih nauči koliko je važno brata zvati i smatrati bratom. Bratska krv sliva se niz ruke onih koji su među braćom godinama sijali nemir i omrazu. Naše molitve su sa njima, za njih, da im Gospod da samilosti i mudrosti, da opet prigrle jedni druge, ljubavlju Hristovom.
Patrijarh Porfirije se među prvima oglasio molitvom da se sukob u Ukrajini što pre okonča. Ipak, Evropski parlament je Srpsku pravoslavnu crkvu označio kao “uzrok napetosti” među narodima na Balkanu. Da li ste bili iznenađeni tim optužbama?
– Ne mogu nas iznenaditi oni koji sve rade po diktatu ogrehovljenih centara moći. Jasno je zbog čega im je Srpska pravoslavna crkva “uzrok napetosti”, jer je kičma jednog naroda na čijem se fragmentiranju radi decenijama, ali i što čuva vrednosti koje se blate, gaze i ismejavaju. Brinuće nas ako nas budu smatrali “faktorom stabilnosti”. Dok god nas smatraju preprekom za njihove bezbožne interese, znamo da smo na dobrom putu.
Neuspeli nasrtaj
Sinod SPC je reagovao da je takav stav zasnovan na “dubokim predrasudama i tendencioznim stereotipima koji nisu iznenađenje”? Kako je moguće da su Srbi i u 21. veku satanizovani?
– Uvek će biti satanizovani oni koji se ne povijaju na svakom briselsko-vašingtonskom povetarcu. Nisu nas slomile ni istanbulske oluje, ni bečka košava, niti poluvekovni vihor ateizma. Naučili smo živeti, postojati i svedočiti Hrista u mnogim epohama, carstvima i kraljevstvima, pa iz tog vekovnog iskustva crpimo snagu. Vreme, koje nam nikada nije bilo naklonjeno, učinilo nas je žilavim i otpornim da, u ime Gospodnje, odolimo svakoj sili koja nas je gazila i onima koji to još uvek žele.
Šta je, po vašem mišljenju, cilj optužbi prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi?
– Srpska pravoslavna crkva nadživela je smrt Jugoslavije. To nam nije oprošteno, jer je postojala nada da će svaka novostvorena država imati i svoju crkvu. Do toga nije došlo, pa se Crkva pokušava rastočiti na druge načine, kako bi se neuporedivo lakše realizovali zamišljeni politički projekti. To je prljava politička igra u kojoj će se isprljati samo oni koji Srpskoj crkvi ne žele dobro. Crkva će opstati u jedinstvu i veri. U to nema nikakve sumnje.
Nije prošlo mnogo od evropske rezolucije, a pojedini mediji su se obrušili na episkopa bačkog, Irineja koji je u serijalu “Junaci doba zlog” nazvan “Vučić u mantiji”? Teško da se može poverovati da je reč o slučajnosti. Delite li naše mišljenje?
– Kod onih koji rade na našoj dezintegraciji, ništa nije slučajno, pa ni ovaj besprizorni i neuspeli nasrtaj na ličnost episkopa bačkog, kojem se želi pripisati nepripisivo i tako srozati ugled koji Srpska crkva ima kroz istoriju. Preko Crkve se želi oslabiti i država Srbija, da bi tako oslabljena postala lak plen za planirane manipulacije. Za ovakav zaključak nije potrebna naročita mudrost, jer su poznati i naručioci i izvršitelji. Ipak, uzalud im je trud.
Vladika David je u odbranu episkopa bačkog naveo da je reč o “kvaziduhovnom moleraju i džeparenju”. Kako ste vi videli ove napade?
– Episkop bački Irinej jedan je od najznačajnijih arhijereja naše Crkve u poslednjih trideset godina. Dobro je znano sa koliko se pažnje sluša njegova reč, koliko je duboka njegova misao, iz čega proističe i njegov ugled. On je jedna od najznačajnijih ličnosti među srpskim intelektualcima našeg vremena, pa se želela staviti bilo kakva mrlja na njegovu ličnost. U toj želji plitkoumi izvršitelji samo su isprljali sebe, a ne episkopa kojeg su zasuli sopstvenim blatom.
Reč kao ogledalo
I sami ste bili predmet žučnih kritika dela medija u regionu zato što ste se izrazili pohvalno o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću?
– Govoriti istinu nikada nije ni lako ni popularno, i svako kome je do istine unapred mora biti spreman na kritike, na podmetanja i lažne konstrukcije. Moje reči su krivo i zlonamerno interpretirane, davao im se smisao kojeg nije bilo, samo da bi se bacila ljaga na predsednika Vučića, na državu koju kao predsednik personifikuje, ali i na mene lično. Bez obzira na sve, opet bih ponovio iste reči, jer znam da sam i tada, baš kao i sada, govorio ništa drugo nego istinu. Ako nekome smeta što nam je predsednik Vučić pomogao i još uvek pomaže nakon decenija zapostavljenosti, onda se tu nema šta reći. Svaka naša reč o drugome ogledalo je nas samih.
Šta svi ti kritičari zaboravljaju optužujući i vas i mnoge druge arhijereje?
– Kritičarima niti možemo niti treba da udovoljavamo. Njima nikada nećemo biti dovoljno dobri, dok god govorimo istinu. Zasmetalo im je što sam javno pohvalio predsednika Vučića i njegovu pomoć našem narodu u Krajini, pomoć našoj stradalnoj Eparhiji bihaćko-petrovačkoj i rmanjskoj koju su mnogi mogli pomoći, ali nisu. Šta je trebalo da uradim? Da prećutim? Ne, nisam ni mogao i nije trebalo da ćutim. Opet bih učinio isto i opet ću pohvaliti svakog koji učini nešto važno za naš opstanak ovde, na periferiji Srpstva. To je moja episkopska dužnost, moja moralna obaveza i moj dug prema onima koji nam dobro žele. Svako nam je dobro došao, ali nam svako ne dolazi. Zanimamo ih samo onda kada žele da nas uvuku u svoje prljave zakulisne radnje. Zna to predsednik Vučić, a zna i narod koji se, nakon svega, teško prevariti može. Ne treba se previše osvrtati na one koji nam ne žele dobro. Vredni orači u Njivi Gospodnjoj čvrsto drže plug i ne osvrću se unazad.
Licemerje odavno zacarilo
Čini se da Zapadni svet ima selektivno pamćenje jer rat u Ukrajini nazivaju “agresijom”, a bombardovanje Srbije 1999. je za njih bio “Milosrdni anđeo”. Bole ti dvostruki aršini velikih sila?
– Dvostruki aršini nisu novost u našoj stvarnosti. Važno je znati svoj put, biti uveren u njegovu ispravnost i ne osvrtati se mnogo na one koji žele oblikovati javno mnjenje poluistinama i lažima. Danas je vreme drugačije od onog pre trideset godina, pa je ljude mnogo teže prevariti, obmanuti i oblikovati po željenoj meri. Važno je znati da svetske sile dolaze i prolaze, a sa njima i sve ono loše čime nas pokušavaju zatrovati. Ponavljam, važno je da mi znamo istinu, a njihovih dvostrukih aršina nećemo se ni sećati, jer će njihovi kreatori, bez sumnje, nestati sa istorijske scene brže nego što i sami misle. Laž je snažna, ali brzo nestaje.
Među tim apsurdima je da se sada zabranjuje Dostojevski, kao i da se Zapad pobunio što je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu samo zato što je stao na stranu Srba?
– Naše vreme satkano je od apsurda, koji se žele predstaviti kao nešto što nije apsurd. Licemerje je odavno zacarilo, ali to ne treba da nas plaši sve dok i sami, ne daj Bože, ne postanemo licemerni. Ne može se političkim direktivama umanjiti uticaj umetnika koji su oblikovali vreme koje poznajemo, niti je moguće naredbama oblikovati kulturnu scenu civilizacije u kojoj živimo. Može, ali na kratko, bez većeg uspeha. Umetnost, po pravilu, nadrasta vreme i prostor u kojem se stvara, jer ona ishodi iz večnosti.
Zajedničko je i to što je istorija puna primera da se Crkva uvek prva nalazila na udaru moćnika. Da li je ovo preteška ili netačna tvrdnja?
– Ovo je istovremeno i preteška i tačna tvrdnja. “Mene su gonili i vas će goniti”, poručio nam je Gospod naš, znajući da će istina uvek biti na raspeću. Krštenjem smo se “u Hrista obukli”, znajući da će nas raspinjati, ali i da ćemo vaskrsnuti u Poslednji Dan. Zato nikada ne smemo dopustiti da nas uplaši strah koji nosi dan današnji, jer taj strah nastaje i nestaje sa danom koji ga nosi. Naše je da u svom okruženju, u svom vremenu, posvedočimo Onoga čijem se Vaskrsenju radujemo. Crkva je gonjena od samih početaka do danas, a tako će biti sve dok je vremena. Uprkos tome, Crkva neće biti uništena kao ni oni koji se u njoj nalaze, jer Crkva je bila i ostala “Lađa Spasenja”.
Strah je pena
Čini se da mnogi koriste rat na istoku Evrope da bi ostvarili neke svoje interese, posebno na Balkanu? Počev od Kosova, pa sve do BiH. Plašite li se tog “rata bez oružja” ili se i nama sprema “ukrajinski scenario”?
– Plašim se samo Suda Božjeg. Sve ostalo ćemo preživeti i nadživeti, ne sopstvenom snagom nego Silom Vaskrslog Hrista, Koji je iznad svake naše nevolje, iznad svakog našeg ljudskog straha. Kao što kaže Psalmopojac: “I da pođem dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla, jer si Ti sa mnom.” Naše uzdanje prebiva u našoj neupitnoj veri u Gospoda, a svaki strah koji vreme stavlja pred nas nestaće kao pena.
Iskušenja nas jačaju
Bez nevolje nema bogomolje, kažu u našem narodu. U ovo doba teških iskušenja kako sačuvati nadu, veru i ljubav?
– Iskušenja i postoje da bismo jačali sebe, da bismo dobrim odolevali zlu. Da nije straha i sumnje ne bismo znali za veru, da nije beznađa ni nadu ne bismo poznali, da nije mržnje i zla kako bismo prepoznali ljubav? Mi smo neprestano na raskršću dobra i zla, sa mogućnošću da svakodnevno biramo između puta i bespuća. Zato je važno birati ono što nam nalaže naša savest, bez obzira na okolnosti, a naša savest izvire iz jevanđelskih temelja koje nikada, ni za tren, ne smemo smetnuti s uma i iz srca.
Čovek seče granu na kojoj sedi
Vreme pandemije među ljude je uvuklo otuđenje i strah. Kažu da je u svakom zlu uvek i nečega dobrog. Šta nam je ova pošast dobro donela?
– Pandemija nam je otvorila oči, ali samo delimično, ne onoliko koliko sam očekivao da hoće. Sad bar jasnije možemo videti da smo najslobodniji u prirodi, koju smo zapostavili, da nam je egzistencija najizvesnija na selu, kojeg smo napustili, da možemo bez mnogih stvari, koje su nas porobile. Čovečanstvo već više od pola veka neumorno seče granu na kojoj sedi, pa je pandemija samo postala povod da se svi zamislimo nad sobom i da preispitamo svoju istorijsku putanju. Plašim se da nismo izvukli dovoljno dobre pouke, pa ćemo, kao loši đaci, morati ponavljati istu lekciju, a to nas može preskupo koštati – ukazuje vladika Sergije.
