Posle kola, krsne slave i pevanja uz gusle, grnčari iz užičkog sela Zlakusa u spisak svetske kulturne baštine Uneska uneli su još jedno nematerijalno dobro – umeće u izradi pekača, šerpi, ćupova i kondira.
Zlakusko lončarstvo upisano je na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, i tako postalo četvrti element na ovoj Uneskovoj listi iz Srbije. Odluku o upisu Zlakuskog lončarstva doneo je Međuvladin komitet Uneska za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, na 15. zasedanju koje je održano onlajn 15. i 16. decembra 2020. godine.
Upis Zlakuskog lončarstva na listu Uneska važan je za međunarodnu promociju kulturnog nasleđa Srbije, ali je istovremeno i podsticaj očuvanju tradicionalnih zanata. Reč je o izradi keramičkih posuda na ručnom kolu tehnikom zidanja, namenjenih spremanju hrane.
Čuvari drevnih zanata
Inicijativa da se se Zlakuska grnčarija zaštiti pokrenuta je početkom 2018, a argument je bio da se u užičkom selu vajaju proizvodi po metodu koji se više nigde ne primenjuje u svetu. Nominaciju su podneli Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Etnografskog muzeja u Beogradu, Muzej na otvorenom Staro selo iz Sirogojna i Udruženje lončara iz Zlakusa.
Dobri poznavaoci kažu da nema zanata u Srbiji koji je tako dugo opstao, a da se njegove tajne kroz vreme nisu promenile. Danijela Filipović, iz Centra za nematerijalno kulturno nasleđe Etnografskog muzeja kaže za “Vesti” da je ovo izuzetno priznanje podstrek za očuvanje zanata u Srbiji.
– Reč je o maloj zajednici i njenim ljudima koji izrađuju ovo izuzetno posuđe. Sada su postali vidljivi kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou – kaže Danijela Filipović za “Vesti”.
Tajna je u kalcitu
Kvalitet i jedinstvenost ovog posuđa ogleda se u veštini rada, ali i sirovinama od kojih se pravi. To su glina i mineral kalcit koji se dobija u Zlakusi i okolnim selima.
Biljana Đorđević, šef odeljenja za arhivsku i dokumentarnu građu Narodnog muzeja u Beogradu, kaže da je upis Zlakuskog lončarstva na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska rezultat višedecenijskog predanog zalaganja samih majstora iz tog sela da očuvaju zanat dedova i pradedova. Ona je istraživač tradicionalnih tehnologija keramike i bavi se zlakuskim lončarstvom već 30 godina.
– Moje kolege i ja ne bismo mogli da učinimo ništa dalje od istraživanja i pisanja stručnih i naučnih radova i publikacija, da nije bilo čvrste rešenosti samih nosilaca i predlagača, zlakuskih majstora i Udruženja lončara Zlakusa da istraju u svojoj nameri – zaključuje Biljana Đorđević.
Ona kaže da je ovaj izvanredan uspeh rezultat i podrške grada Užica i Ministarstva kulture i informisanja, koje je podržalo brojne projekte Udruženja.
Tri veka tradicije
Biljana Đorđević navodi prema lokalnom kolektivnom sećanju nastojanje zlakuskih lončara da očuvaju zanat predaka traje već više od 300 godina.
– Ovaj proces pomogli su svestrano stručnjaci iz oblasti etnologije, etnoarheologije i antropologije. Svi oni su istraživanjima započetim davne 1936. godine, potom upisom Zlakuskog lončarstva u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije 2012. godine, a zatim i saradnjom sa Udruženjem lončara Zlakusa, doveli zlakusko lončarstvo do mogućnosti da ono bude prepoznato na internacionalnom nivou i upisano na listu Uneska – kazala je Biljana Đorđević.
Jedinstven metod
Jedinstvena tradicionalna receptura pravljenja lončarskih proizvoda u Zlakusi podrazumeva materijal sačinjen od gline i minerala kalcita u odnosnu pola-pola. Od njega se pravi “kobasica” i spiralno zida posuda na grnčarskom kolu. Predmet se kasnije predgreva u sušari, a potom peče na otvorenoj vatri od 700 stepeni.
Sertifikat za posebnost
Vest da je Zlakuska grnčarija zvanično upisana na listu Uneska obradovala je majstore ovog zanata.
Darko Tešić, predsednik Udruženja lončara kaže da će na ovaj način grnčari uspeti da očuvaju zanat kojim se na autentičan način već vekovima bavi desetak porodica u kojima je najmanje po dvoje majstora.
– Takođe, ovako će se odvojiti ručno izrađena grnčarija od mašinske, za koju se odlučio deo majstora iz Zlakusa, a to je i jedan od razloga zbog čega prava, ručno izrađena grnčarija po vekovnoj tradiciji ima poseban sertifikat za svaki proizvod pojedinačno – naglasio je Tešić.
Dok radi, ne umori se
Mnoge žene iz Zlakuse pomažu svojim muževima, kao Danica Šunjevarić. U svojoj radionici od jutra do mraka, rukama stvara posude iako nije imala dodira sa glinom dok se nije udala i počela da uči zanat od supruga Vase i svekra Slavoljuba. Sada im pomaže i sin Saša, u pauzi učenja za ispite, dok se ćerka Sanja češće nađe u radionici kad treba da naloži peć ili prenese posude do sušare.
– Kada smo se venčali nismo nigde radili, a morali smo od nečega da živimo. Tako smo sa svekrom krenuli s izradom posuda. Najviše se traže lonci, sačevi, đuvečare, kotlići i tanjirače za roštilj. Mnogi misle da mogu da naruče proizvod i dobiju ga za dan ili dva, ali ovo je proces koji leti traje petnaestak, a zimi i do 20 dana – priča Danica i dodaje da je ruke najviše bole kada ode na odmor na more.
Jer, sve dok radi, ne umara se.
Amfore bolje od rimskih
Ne prave se u Zlakusi samo tradicionalne srpske posude. Niko danas kao Dragoslav Nikitović ne pravi amfore, iste onakve kakve su nekada davno koristili stari Grci i Rimljani za prenos ulja, vina i žitarica.
– Amfore su visoke dva metra, velike zapremine, premazuju se voskom kako bi vino u njima moglo da stoji. Dosta porudžbina primam iz Hrvatske, oni ih tamo zakopavaju u zemlju, kako bi vino poprimilo taj specifičan miris i ukus. To je daleko najkvalitetnije vino i dostiže vrtoglavo visoke cene – kaže Dragoslav.
Objašnjava da prvo izgradi sredinu, zatim ručke, a onda specifično šiljato dno i sve to peče 10 sati. Tek onda su one spremne za prodaju. Amfore Dragoslava Nikitovića, poznatijeg kao Bibilo, obišle su ceo svet.
Brojni putnici namernici dođu do kuće ovog majstora čak izdaleka, kako bi u svoju zemlju poneli ovo neobično delo. Osim što ih kupuju da bi u njima čuvali vino, naši ljudi iz dijaspore često ih koriste kako bi ukrasili dvorišta.
Ništa bez malja i sekire
Izrada grnčarije na drevan način ukotrpan je posao. U zlakuske radionice glina se dovozi u krupnim komadima i usitnjavana drvenim maljem ili sekirom. Kada se očisti od korenja i kamenja, glina se “kiseli” u čabru 24 sata. Nakon što se odstrani suvišna voda, glina se opet čisti zaostalih krupnih nečistoća.
Mineral kalcit peče se i usitnjava velikim drvenim maljem u stupi ili na širem kamenu ukopanom u zemlji i prosejava, pa meša sa glinom gaženjem. Masa se potom mesi rukama i obrađuje na ručnom kolu.
Tu majstor pokazuje pravo umeće. Komadom gline u obliku diska posipa samlevenim kalcitom da se ne lepio i formira dno posude i njen zid. Zatim, spiralno namotava nove komade i tako nastavlja da gradi posudu. A svaki komad opet dobro izmesi i očisti, da bi posebnim alatom i okretanjem vitla jednom rukom posudu doradio.
Posle ukrašavanja, na lonce manjih dimenzija dodaju se drške. A kada se posuda doteraju se ivice nožem i peče se na otvorenoj vatri.
