Kancelarija poverenika za informacije je takođe ostala bez potrebnog broja zaposlenih i bez prava na službeni automobil.
– Ako racionalizacija naše administracije treba da počne kresanjem i inače skromnih resursa institucije za zaštitu ljudskih prava, onda je to veoma depresivno. Naš je veći problem to što nema dovoljno ljudi na mestima gde nam trebaju, a tamo gde nam ne trebaju, imamo ogromnu koncentraciju stranačkog kadra.
– Vidite kako je to izgledalo, ombudsman nije odbijen nego je samo stavljen ad akta, pa je protekao rok i dobili smo ovaj efekat. Gotovo sam siguran da će dati saglasnost jer tu nema ničeg lošeg. Ti ljudi su zaista neophodni. Ali zašto nam je onda sve to trebalo? Načinjena je šteta i efekat je loš, smatra Šabić i ističe da je bilo pitanja na koja se tada nije moglo odgovoriti.
– Ne možete u situaciji u kojoj je pola zemlje poplavljeno insistirati na broju žrtava, evakuisanih, nestalih. Zakon o zaštiti podataka predviđa da se oni mogu obrađivati samo po zakonu ili kad same ličnosti dozvole. Janković i ja smo intervenisali kod Crvenog krsta da objavi spiskove o evakuisanima jer je to bilo u funkciji interesa, a posebno zdravlja i života lica o kome se radi, u situaciji kad su rođaci ili prijatelji zabrinuti. Bilo je mnogo zabuna. Lično mislim da se moglo uraditi i više i bolje, izričite je Šabić.
Na pitanje da li su ljudi imali pravo da se obaveštavaju međusobno na Tviteru i Fejsbuku, Šabić je objasnio da je Ustavom zajamčeno pravo svim građanima da daju, traže, dele, šire informacije, podatke, ideje…
– Drugo je pitanje šta se sve pisalo, a pisalo se svašta. Lansirana je gomila besmislica. Pitanje je kako na to treba reagovati. Teško mi je da razumem reakciju organa gonjenja i da poverujem da je neko pisanjem na tviter nalogu, na kome ima 200-300 prijatelja, mogao izazvati paniku makar i pisanjem netačnih informacija u zemlji u kojoj su neki tabloidi objavljivali ništa manje dramatične i netačne podatke, kaže Šabić.
Znači, mislite da nije trebalo hapsiti građane?
– Nisam prepoznao paniku koju je videlo tužilaštvo. Umesto represije, mnogo je bolje da se država upravlja prema zakonskim obavezama, da građanima daje informacije koje im duguje. Kao što je i najbolji način da se suprotstavi netačnim vestima davanje proaktivnih informacija, i to dokumentovanih. Pozitivno je što su na pravi način reagovali organi države, odnosno sud. Tužilaštvo je reagovalo, jedan sudija je dosudio pritvor, ali je onda usledila žalba i drugi sud je ukinuo pritvor. To je način na koji institucije treba da odlučuju.
