Sa “Vestima” i u večnost

Uz "Vesti" od prvog broja: Julka Bogdanović

 

Posle njegove smrti udovica Julka (78) je nastavila da čita naše novine, a pokojnog supruga još pamti sa "Vestima" u rukama. Ta slika toliko je bila "živa" pred njenim očima da je naše novine čak i ugravirala na njegov mermerni spomenik, na groblju u selu Dragočaj, kod Banjaluke, gde je Mišino večno počivalište!

Julka je ostavila i mesto za sebe kad na nju dođe red

 

– Mišo nije mogao bez novina i radija. Zato sam zahtevala da se na spomeniku pored teksta "Neka te u tišini večnog mira prati naša ljubav, jača od vremena i zaborava" uklešu novine i radio. Treća strast bio mu je auto opel omega od kojeg se takođe nije odvajao i vozio ga sve dok se nije ozbiljno razboleo – kaže naša sagovornica koja danas penzionerske dane provodi uglavnom u svom stanu, priteknu joj u pomoć prijateljice jer ne može više sve sama da obavi.

Bez njih nije mogao: Novine i radio na Mišinom spomeniku

Redovno čita "Vesti" i kupuje knjige iz knjižare "Vesti" jer kako i sama kaže "iz njih se informiše o svim događajima".

Sigurno najteža godina u Julkinom životu bila je 2012. Tog 5. marta, dok joj je muž ležao u krevetu jako bolestan išla je da kupi novine i dok se vraćala kući, prilikom prelaska ulice, udario ju je auto.

Pala je u komu i hitna pomoć je odvezla u bolnicu u kelnskom delu grada Marhajum. Kasnije su je prebacili u evangelističku bolnicu u Kalku, a posle toga u Bergiš Gladbah, na rehabilitaciju.

Osam meseci posle sudara umro je Mišo. Sve vreme dok je bila po bolnicama pomagali su joj prijatelji, ali niko nije mogao da je posavetuje i pomogne da naplati odštetu zbog povreda koje je zadobila.
 

"Lepe cure" na klinici

Priča nam naša sagovornica da se sa suprugom Mišom upoznala davne 1971. u Engelskirhenu, gradiću smeštenom između Kelna i Gumersbaha. Mišo je dolazio sa društvom jer je čuo da u klinici Argetal, gde je Julka radila, "ima lepih cura" i ne sluteći tada da će jedna od njih postati i njegova životna saputnica. Počeci veze, priča nam Julka, nisu ništa obećavali: puno su se svađali pa se nekih dve godine nisu uopšte videli. A onda je Mišo shvatio da je Julka prava žena za njega. Počeli su ponovo da se viđaju i uplovili u brak pun razumevanja i ljubavi i koji je trajao sve do Mišine smrti, 6. novembra 2012. godine.

Groblje u selu Dragočaj

 

Zanimljivo je da oboje potiču iz porodica sa mnogo braće i sestara i da dolaze sa dva različita kraja bivše Jugoslavije. Julka je najstarije dete u porodici Luke i Savice Nikolić iz Broćenca kod Nikšića, koja je izrodila šestoro ženske i jedno muško dete. Mišini roditelji Jozo i Mara, takođe su imali sedmoro dece, a on je najstariji od četvoro braće i tri sestre. Oni nisu imali dece što je jedina senka na ovaj harmonični brak.

– Bilo mi je skoro 40 godina kada smo se uzeli i prilično riskantno za prvi porođaj. A kako bih volela da sam Miši podarila barem jedno dete – sa suzama u očima priča Julka.
Bogdanovići su voleli decu pa su zato pomagali koliko su mogli deci njihovih braće i sestara.

Julka i Mišo su imali puno zajedničkih stvari, ali i jednu po kojoj su se razlikovali, a koja nije bila prepreka da zauvek ostanu zajedno. Naime, ona je pravoslavka, a on katolik.

– Moj suprug je Hrvat iz Bosne, bio je ljudina, nije nikoga vređao, sve vere su mu bile jednake i bio je dobar sa svima. Sve te ratne godine i raspad Jugoslavije ga nisu promenile, ostao je isti za razliku od nekih kojima je smetalo sve što dolazi sa druge strane. Redovno čitanje vaših "Vesti" je jedan od najboljih primera za to – kaže Julka.

Kada se Mišo za katolički Božić 2007. godine razboleo i osetio da mu se polako približava sudnji dan, raspitivao se preko brata Ivice da li njegova supruga pravoslavne veroispovesti može da bude sahranjena na istom groblju. Posle blagoslova nadležnog sveštenika naložio je bratu da rezerviše dve parcele na groblju koje se zove Crkvice, u rodnom Dragočaju, na 10 kilometara od Banjaluke. Posle njegove smrti Julka mu je podigla veliki spomenik, a ostavila i mesto za sebe, kada na nju dođe red.