Učenik vladike Nikolaja Velimirovića, gotovo čitav svoj život monah, ovaj arhimandrit bio je duhovnik većine srpskih vladika. Mnogima je tokom 30 godina nastavničkog rada predavao u prizrenskoj Bogosloviji, a sa više od 40 napisanih knjiga iz teologije, ali i o srpskim monasima i manastirima, stradanjima u Jasenovcu i Dahauu, jedan je od najboljih svedoka pogroma Srba u 20. veku.
Arhimandrit Jovan Radosavljević (92), dugogodišnji profesor Prizrenske bogoslovije, ujedno je i poslednji živi prijatelj patrijarha Pavla. Zajedno su službovali i drugovali čak 48 godina, a za patrijarha, kojeg je narod doživljavao kao sveca, kaže da je bio otvoren, iskren i da je umeo da razmišlja i rasuđuje dobro.
– I sa crkvenim ljudima kad je razgovarao, i sa političarima, sa mladima, sa svakim je umeo da razgovara otvoreno i blago. Nikad nije žurio da odgovori na neko pitanje, već bi sačekao i razmislio. Iz svakog ugla je znao da posmatra stvari – priča arhimandrit Jovan.
Otac Jovan je danas u zasluženoj monaškoj penziji i zimu provodi u manastiru Sveti Stefan kod Vranja. Tu završava i svoju novu knjigu. Prethodne dve (“S vladikom Pavlom kroz život” i “Pisma”) posvetio je patrijarhu Pavlu s kojim je prijateljovao i službovao u manastirima Vujan, Blagoveštenje, Rača i u Prizrenu.
Suze zbog Žiče
– Sa vladikom Pavlom sam se upoznao tokom Drugog svetskog rata. Dugo bi bilo pričati kako smo se upoznali, ali najtačnije je reći da nas je rat upoznao. Vladika je u Beogradu završio Bogosloviju, a zatim i veliku maturu posle čega je upisao Medicinski fakultet. Onda ga je uhvatila vojska. Mislim da ga je rat zatekao u Višegradu ili Sarajevu. Odatle je otišao kući, u Slavoniju, u Kućance. Ustaše su već počele da kupe i ubijaju Srbe po Hrvatskoj, pa su i njega i brata Dušana savetovali da pobegnu. Dušan nije hteo, ostao je i ustaše su ga godinu ili dve kasnije ubile, a on je otišao za Beograd gde je tada živeo njegov školski drug Milorad, rodom iz Požege. Tih prvih ratnih godina bilo je veoma teško. Morali su da rade teške fizičke poslove na građevini da bi imali za hranu. Kada više nisu mogli da se tako izdržavaju otišli su za Požegu, a vladika Pavle, tada još Gojko Stojčević, posle toga je dve godine boravio u manastiru Svete Trojice u Ovčar Banji gde je iguman bio Justin Popović. Iz tog manastira 1944. odlazi u Banju Koviljaču gde dobija posao veroučitelja u sirotištu za decu izbeglu iz Bosne. Kupajući se u jednoj rečici, pritoci Drine, jedan od štićenika je upao u vir, a nije znao da pliva. Gojko je, onako obučen, skočio da ga spase. Nije mogao da dozvoli da mu pred očima umre dete koje je prethodno već doživelo tragediju i ostalo bez roditelja. Spasao ga je, ali nije se odmah presvukao, već tek to popodne kad je došao u stan u kome je živeo. Tako se razboleo. Kada su pluća počela da ga bole otišao je kod lekara koji su ustanovili da na njima neki proces, ali nisu mogli da mu pomognu, nije bilo lekova. Tada su ga bukvalno otpisali. S takvom dijagnozom je napustio službu i otišao u manastir Vujan – svedoči arhimandrit Jovan.
Putevi su im se ukrstili upravo u ovom manastiru u leto 1944. godine. Prethodno je otac Jovan, u to vreme još Milisav Radosavljević, na poziv vladike Nikolaja Velimirovića otišao kao iskušenik najpre u manastir Studenica, a zatim u manastir Žiča.
– Nemci su 1941. godine bombardovali Žiču i ja sam to gledao svojim očima i plakao. To je nešto najstrašnije što sam video. Nije moglo da mi dođe do pameti kakvi to mogu biti ljudi da uništavaju manastir. Prvo su tukli topovima, a sutradan, sa šest aviona, šest “štuka”. Pobegli smo u planinu i sve to posmatrali udaljeni pola kilometra. Vratili smo se za manastir Studenica, a tu su sledeće dve godine počeli da haraju Bugari. To je bilo strašno koliko su zverstva počinili, posebno prema monasima. I mene su dvaput pošteno izudarali. Drugi put toliko da dva dana nisam mogao da ustanem iz kreveta. Imao sam 14 godina.
Susret sa partizanima
Otac Jovan je posle toga otišao svojoj kući u Lelić. Međutim, to je bilo vreme kad su i partizani i četnici aktivno mobilisali muške glave i otac Justin, tada starešina manastira Vujan, pozvao ga je da dođe u manastir Vujan. Tamo je upoznao iskušenika Gojka Stojčevića.
– Došao je bolestan. Stalno je imao temperaturu 37,4, osećao se malaksalo, nemoćno. Vreme je uglavnom provodio u molitvama nad grobom vujanskih svetitelja, a hranu smo mu donosili u keliju. Međutim, u to vreme svi smo u manastiru bili u stalnom strahu od partizana. Pročulo se da znaju da upadaju u manastire i tuku sveštenike, posebno one za koje se pronese priča da imaju bilo kakve veze sa četnicima. Jednom smo čuli da će nas napasti i svi smo sa igumanom Justinom pobegli. Kada smo stigli do banje Trepča, starešina se seti da je nešto zaboravio i kako je u mene imao poverenja pozove me: “Milisave, otiđi do manastira, ostavio sam u niši, u podrumu, neki novac i neka akta. Sve to pokupi i donesi.” Upitam ga šta ću ako dođu partizani, a on odmahne rukom uveren da ćemo ih preteći. Pošao sam sa još jednim monahom, ali se i Gojko prijavio da krene s nama. Kada smo ušli u manastir zatekli smo majora Adama Babića i oko 100 njegovih ljudi. Gojka su odmah pustili da ode u keliju zato što se videlo da je bolestan, a meni su uperili pištolj i počeli da propituju. Interesovali ih je zašto nismo pobegli, a ja sam govorio da to nismo učinili zato što smo još đaci i da nikome ništa krivo nismo učinili. Taj major je onda od mene tražio da dve svinje prebacim u partizanski štab u Čačku i da se zatim prijavim za vojsku. Uperen pištolj u mene, šta ću, pristanem i zatim sa Gojkom pobegnem u šumu. Zajedno smo došli do manastira Blagoveštenje kod oca Vasilija Domanovića. Vladika se tamo i zamonašio 1946. godine. Posle su neki, poput Jovana Janjića, pisali svašta, da se nije tada zamonašio već neke druge godine. Govorio sam mu više puta da to ne radi jer ti podaci su za istoriju, a on mi je odgovarao da su oni “istražili kada se zamonašio”. Kako mogu bolje od mene znati kada se to dogodilo kada sam bili stalno zajedno, isti smo hleb jeli. Ali, nije on jedini. Mnogi su o vladici pričali svašta. Mnogo je tu više laži od istine.
Stradanje na Kosovu
Otac Jovan je 1947. obukao uniformu JNA i bio u mornaričkoj pešadiji stacioniranoj u Šibeniku. Po povratku iz vojske, 1950. godine se zamonašio u manastiru Rača. Kao duhovni otac, monaško ime Jovan, dao mu je tada jerođakon Pavle Stojčević. Na Kosovo je iz ovog manastira otišao 1960. godine, tri godine pošto je vladika Pavle imenovan za episkopa Raško-prizrenske eparhije. Arhimandrit Jovan je tamo bio sve do 1999. kada se uz srpsku vojsku i policiju, povukla i prizrenska Bogoslovija. Međutim, odlično pamti sve ono što je obeležilo vek stradanja Srba u južnoj srpskoj pokrajini.
– Za Srbe je bila teška situacija na koju su naše vlasti žmurile ne želeći da je vide i praveći se da ne znaju šta se sprema, a svi su to znali. Malo je poznato da su mnoga srpska sela bila iseljena, čak oko 700. Ostajale su crkve bez naroda i u potpunom albanskom okruženju. Na kraju se sve završavalo tako što bi crkvenjak odlazio do vladike kako bi mu predao ključ od crkve. Takva situacija je mnogo pogađala i brinula vladiku Pavla – ispričao je otac Jovan.
Sastanak sa Titom
Episkop Pavle je zbog teške situacije na Kosovu često odlazio u Beograd kako bi o nasilju nad Srbima i srpskim svetinjama obavestio i Sveti arhijerejski sinod. Jednom prilikom su ugovorili sastanak sa Josipom Brozom Titom na kome je prisustvovao i vladika Pavle. On je maršalu predočio situaciju, a posebno na koje sve načine perfidno Albanci teraju Srbe sa ognjišta po Kosovu, ali mu Tito nije poverovao. Bukvalno ga je ukorio da se ne bavi politikom i rekao da vlast na Kosovu ima svoje ljude koji ih svakodnevno obaveštavaju. Pokazalo se da nisu imali prave informacije, ali tada je već bilo kasno.
Omiljene uzrečice
Otac Jovan kaže da je patrijarh Pavle imao nekoliko omiljenih uzrečica.
– Kada mu se činilo da nešto nije ispravno, znao bi da kaže: “Morska glavo” ili “Ja rekoh i spasoh dušu”, a kada bismo mu dosadili sa nekim pitanjem na koje nije želeo da odgovorio samo bi odsečno rekao: “Neka te” ili “Goni!” Kao patrijarh je često znao da kaže pre nego što će nešto da predloži: “Bog ga video…” ili “Ne znam kako ćemo to…” – priseća se arhimandrit Jovan.
Ljut zbog glasanja
Arhimandrit Jovan se priseća i da patrijarh Pavle jedne godine, po svaku cenu, nije želeo da izađe na glasanje, zbog čega mu je pretilo i hapšenje.
– To su bili izbori pre 1970. godine. Krenuo je ka Gračanici i upitam ga šta da kažem ukoliko ga traže zbog glasanja. “Reci im da sam otišao na put i ne znam kad ću se vratiti.” Zaista, dođu dva milicajca i ja im prenesem da je na putu. To popodne vladika se vratio i taman se raspremio, kad eto opet ovih. “Došao sam s puta i hoću da se malo odmorim.” Oni izađoše, ali eto za deset minuta druga dvojica, zatim, za pola sata nove dvojice milicionera. “Rekao sam već dvaput da me ostavite na miru. Doputovao sam malopre, pa hoću da se odmorim, a vi me uznemiravate i po treći put. Izađite mi, molim vas, iz kuće i recite tamo da vam neću doći na glasanje.” Nikada nisam video vladiku Pavla tako strogog i ljutog kao tada – priseća se njegov prijatelj.
