Čuvena Darinka Matić Marović bila je u mnogo čemu prva. Prva žena dekan Fakulteta muzičke umetnosti, prva žena dirigent u horovima Kolegijum muzikum i Kulturno-umetničkog društva “Obilić” (nekadašnji “Krsmanac”) i prva žena rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu. Ovo poslednje – čak u pet mandata. Postala je sinonim i garancija za vrhunsko horsko izvođenje savremene domaće muzike.
Bila je angažovana i kao profesor na Muzičkoj akademiji koja je osnovana u Podgorici, a potom premeštena na Cetinje. Radila je i kao profesor dirigovanja i dirigent orkestra na Akademiji umetnosti Univerziteta u Banjaluci. Odnegovala je brojne generacije mladih dirigenata.
Gostovala je širom sveta u Karnegi holu, Orkestar holu, u Moskvi, Meksiku, Rimu, San Francisku, Lenjingradu, Parizu, Lisabonu, Madridu, Nju Delhiju, Havani, Briselu, Štutgartu, Beču, Pragu, Bukureštu, Pekingu, Berlinu, Stokholmu…
Neki bi rekli – čelična lejdi, a u stvarnosti vrlo skromna žena. Jedna i neponovljiva Darinka.
Sa Branislavom Matićem, profesorom književnosti, bila je u braku sve do njegove smrti 2006. godine.
– Rođena sam 6. februara 1937. godine u Herceg Novom. Oba roditelja su mi iz Boke. Otac Branko je bio artiljerijski oficir Kraljevine Jugoslavije, a majka Zora službenica. Majka je odrastala i u Paragvaju i u Argentini, započinje svoju priču slavna dirigentkinja.
Detinjstvo bez oca
– Misleći na moje i bratovljevo školovanje, otac nas je nešto kasnije preselio u Kotor u kome su tada bile gimnazija i Pomorska škola. Bila sam veselo i radoznalo dete, a majka i baka su najviše uticale na moj razvoj. Imam i mlađeg brata Stevu, a naše bezbrižne detinje dane prekinuo je Drugi svetski rat. Jednog dana otac je rekao majci da ide u šetnju i nikad se više nije vratio. Šta se dogodilo nikad nismo saznali, da li je zarobljen ili je stradao u ratu ne znamo ni do dana današnjeg. Majka je ostala bez muža, a mi bez oca.
– U Kotoru sam završila Višu realnu gimnaziju, a istovremeno sam pohađala muzičku školu.
Nakon završene srednje škole krenula sam u Beograd na studije i tu sam diplomirala Muzičku akademiju – nastavnički odsek s glavnim predmetom klavir, potom Odsek dirigovanja.
Još kao student upisala sam se u Kulturno umetničko društvo “Branko Krsmanović”, popularni “Krsmanac”. U međuvremenu bila sam i profesor u baletskoj školi “Luj Davičo”.
– Kad sam došla u Beograd bila sam prvo kod nekih daljih rođaka u malenom stanu. Spavala sam u hodniku na malenoj klupi. Kasnije sam se preselila u studentski dom. Bilo je to vreme kada je i po sedam studenata živelo u jednoj sobi. I moj brat Steva je u prestonici završio fakultet, i to arhitekturu.
Iz baletske škole prešla sam u Muzičku školu “Stanković”. Sa mojim Krsmancem sam proputovala pola sveta, a godine 1971. završila sam i dirigovanje.
Obišla sam gotovo celu planetu, sve osim Australije, i dirigovala u muzičkim centrima, na izuzetno važnim festivalima i scenama.
– U Atini, ispod Akropolja, u teatru Irodio, dirigovala sam orkestru Beogradske filharmonije i Horu “Branko Krsmanović”. I tu sam bila prva žena dirigent i doživela sam velike ovacije. Bio je to pravi spektakl. U istom periodu, krajem osamdesetih, pri otvaranju Teatra Akropolis u Nici, kada je u operi Samson i Dalila glavnu ulogu pevao slavni Plasido Domingo, Akademski hor “Branko Krsmanović”, koji sam ja pripremila, učestvovao je u scenskom izvođenju predstave. Dirigent ove opere bio je slavni Francuz Žorž Pretr.
Ples sa Sukarnom
– Bilo je zaista mnogo nastupa. Ko će to sve nabrojati? Ali izdvajaju se uspomene iz najprestižnijih dvorana. Osim Karnegi hola, u kom sam bila sa oba ansambla, tu je i nastup u Zlatnoj dvorani u Beču, zatim Mocarteum u Salcburgu, Konzervatorijum “Čajkovski” u Moskvi.
Jednom prilikom, na turneji Put oko sveta, obišli smo Javu, Sumatru, Celebes, Bali, Tajland, Japan i upoznali tadašnjeg predsednika Indonezije Sukarna. Mnogo je voleo pesmu “Kad ja pođoh na Bembašu”, pa smo mu je rado pevali. Desilo se i to da me je pozvao na ples, a onda nas je sve vodio i na Bali.
– Dirigovala sam i pred Titom. Bila sam i na Brionima. Za Tita mogu reći da je bio državnik koji je cenio umetnike i voleo muziku.
Ugledu naše zemlje doprinosi svaki izlazak različitih ansambala na scene širom sveta. Jer, svi oni shvataju ozbiljnost svog poziva i na brojnim festivalima i nastupima predstavljaju Srbiju kroz njenu kulturu i tradiciju.
– Intonacija jeste najveći horski problem i naravno da ju je teško postići. Ali čini mi se da tu kod mene ima i malo urođenog. Stvoriti dobru intonaciju je stvar dirigenta, da li on zna da postavi vokal i da li on sam dobro čuje. Problem je i postići da se iz hora ne izdvajaju glasovi, već da se dobije homogenost. Način na koji ja njih učim je da vokal bude stalno prisutan i kad izgovaraju tekst da ne seku vokal i intonaciju.
Za dirigenta je najbolja potvrda uspešnosti kompozicije način na koji je ansambli prihvataju. Rad s horskim ansamblima iziskuje jaku koncentraciju, jer u glasu svaki ton mora da se pretpostavi i da se savladaju eventualni tehnički problemi koje su kompozitori postavili pred ansambl.
Naslednika je mnogo
– Volim mlade ljude i najradosnija sam bila kad sam radila sa mladima. Meni je mladost koju sam provodila na sportskim takmičenjima i kasnije kao igrač i pevač u Krsmancu bila dragocena. To je najlepši period mog života. Zato mi posebno prija kad mi nekadašnji članovi hora kažu da im je vreme provedeno sa mnom ostalo u najlepšoj uspomeni.
I u pedagogiji, na mnogim fakultetima – svuda su moji studenti. Važno je šta i koga čovek ostavi za sobom, to je pedagoški i ljudski uspeh. Nikada nisam nikom nametala svoje mišljenje, ali uvek sam učestvovala u radu i profesionalnom sazrevanju mojih studenata. Oni su danas rasuti širom sveta i kad god dođu u Beograd pozovu me, vidimo se, izađemo na ručak.
Najvažnije je da čovek u profesiji obezbedi naslednike, a naslednika imam mnogo.
Harmoničan brak
– Bila sam udata za divnog čoveka Branislava, profesora književnosti. Imala sam u svemu njegovu podršku. Iako sam bila uvek veliki radoholik, u kući sam bila samo supruga. Muž se često čudio kako sve stignem da uradim. I u kući i van nje. Stalno je govorio prijateljima: “Ne znam kako, ali Dara sve postiže.” Bio je to brak pun harmonije. Kad bih opet birala životni put, birala bih isto. I dirigovanje i igru i mog Branislava.
Velika trema
– Početke Hora Kolegijum muzikum pamtim po velikoj tremi i beogradskom koncertu koji je predstavljao svojevrsnu generalnu probu pred naš nastup u Arecu. Već te 1971. u Arecu, članice Kolegijuma osvojile su prvo mesto, što je bila prva pobeda naše zemlje na tom prestižnom i teškom takmičenju posle 1955. i trijumfa čuvenog Bogdana Babića sa “Krsmancem”.
Svirala za bonove
– Jedva da sam imala 13 godina kada sam svirala klavir u orkestru u Kotoru. Sećam se, kafana se zvala Dojmi. Morala sam da tražim posebnu dozvolu od vlasti da mogu da sviram i posle 21 čas, jer tada nije bilo uobičajeno da dete od 13 godina bude van kuće posle devet uveče. Bila su to druga vremena. Na kraju je moja divna majka pristala da svako veče sedi u publici dok ja sviram u orkestru. Umesto novca, dobijala sam specijalne bonove za hranu.
Sportska kondicija
– Još dok sam živela u Boki Kotorskoj bavila sam se sportom i bila veoma uporna. Sportu sam posvetila deo života do osamnaeste godine. Bila sam aktivna plivačica, bavila sam se i gimnastikom, streljaštvom i veslanjem. Postizala sam sjajne rezultate u ovim disciplinama. Moja majka je uvek blistala od ponosa kada sam osvajala sportska priznanja.
Onda sam došla u Beograd i u “Krsmancu” istovremeno igrala i pevala, studirala. Jednostavno, imam kondiciju.
Rad sa Željkom Lučićem
– Godine 1995. bili smo na turneji po Grčkoj. Sa Horom “Krsmanac”, kojim sam dirigovala, nastupao je i Željko Lučić, danas velika svetska zvezda. Retko divan umetnik i čovek.
Osmeh se traži
– Pre nastupa uvek odem u dvoranu, da bih osetila scenu i znala na koji način da radim. Sama sam osmišljavala proslave i programe. Prva sam davno uvela koreografije koje je publika odlično prihvatila. Koreografiju i program prilagođavam i prostoru i publici. Devojke u horu uvek sam savetovala da budu nasmejane, kakvu frizuru i šminku da imaju, na koji način da hodaju. Utisak koji ostavljate na sceni je izuzetno važan.
