U Oficirskom domu u Nišu, početkom nedelje predstavljena je nova knjiga iz edicije “Ratnik” Medija centra “Odbrana” – “Dnevnik ratnog hirurga” dr Miodraga Lazića.
Nina Lazić Vujošević, ćerka proslavljenog lekara, izjavila je na promociji da su za dr Lazićem, uz njegovu porodicu, zajedno “tugovali i Srbi širom sveta”.
U razgovoru za “Vesti” Nina Lazić ističe da je zaista tako, odnosno da su se Srbija, Republika Srpska, ali i cela srpska dijaspora na dostojan način oprostili od velikog humaniste i čoveka.
– I dalje ne prestaju da mi stižu mejlovi i poruke na društvenim mrežama: od Amerike, preko Evrope, pa sve do Australije. Ljudi su voleli mog oca i puno mi je srce što ga nisu zaboravili. Saznala sam i da će za Vidovdan iz Republike Srpske doći velika delegacija ne samo bivših pripadnika Vojske, već i političara sa jedinom željom da odaju poštu mom ocu, a da će ga naša Crkva posthumo odlikovati, kao i da su već pokrenute inicijative da neke ulice i trgovi ponesu njegovo ime. Ponosna sam na svog oca, ali i na naš narod što ne zaboravlja svoje heroje – ističe Nina Lazić koja je takođe doktor.
Kakav je bio dr Lazić?
– On je bio isti čovek i na poslu i u kafani i sa svojom porodicom. S jedne strane je bio bukvalno posvećen svom poslu i svakom pacijentu, a istovremeno i veoma duhovit i obrazovan. Ne samo što je odlično poznavao svetsku geografiju, već i istoriju, pa čak i istoriju mnogih zemalja Evrope. Takođe, bio je i jedan od onih ljudi koji su fanatično pratili sva sportska dešavanja. Kada sam rodila najpre Milu, a zatim i Vuka, potpuno je promenio život. Mila mu je bila prva unuka i samim tim i miljenica. Sa njom je imao velike planove kada odraste. Otuda i žal što je otišao prerano i što neće biti u stanju da ispuni to svoje obećanje.
Malo je poznato da je do poslednjeg dana radio u Urgentnom centru, gde je bio direktor?
– Već na početku epidemije virusa COVID-19 mnogo zdravstvenih radnika u Nišu je otišlo na bolovanje ili tako što su se razboleli ili što su bili u kontaktu s onima koji su se razboleli, pa je u bolnici još od sredine marta bila alarmantna situacija zbog nedostatka kadrova. Ali, dr Lazić od početka nije imao dilemu šta treba činiti i od prvog dana se aktivno uključio u borbu protiv ove pandemije. Doktori su tada radili po smenama, ne samo zbog umora, već i da bi se izbegla mogućnost njihovog zaražavanja, ali on je svesno radio mnogo duže od radnog vremena koje mu je bilo propisano. Trebalo je da dođe na posao u osam i da radi do 15.30, ali uvek bi dolazio pre sedam i ostajao sve do večernjih sati. Mislim da tokom cele pandemije nije imao nijedan slobodan dan, uključujući i vikende.
Da li ste pokušali da utičete na njega da se ne iscrpljuje toliko?
– Preispitivala sam i sebe da li sam učinila dovoljno da ga odgovorim da ne bude stalno na poslu, ali znam da nije bilo nikakve šanse da me posluša. On je živeo da bi pomagao drugima i zamislite onda situaciju da to ne radi u njegovom rodnom gradu, u njegovoj bolnici i to kada je proglašeno vanredno stanje. Nije bilo nikakve šanse.
Vi ste bili mali kada je otišao u Hrvatsku, a zatim Republiku Srpsku. Šta pamtite iz tog perioda?
– Kada je otišao imala sam nepune tri godine, a vratio se kada sam imala sedam. Trebalo mi je vremena da od tog “stranca” koji je povremeno dolazio, tu sliku pretvorim u svog oca. A taj period detinjstva pamtim po dve stvari: prva su pisma koje smo sa mamom pisali tati. Drugo što pamtim je mamin svakodnevni “ritual” slaganje pidžama svih veličina koje bi zatim slala ka Republici Srpskoj. Tek posle sam saznala da je to radila po očevim instrukcijama, jer u to vreme je po bolnicama u Republici Srpskoj bilo puno ranjenih, a jako malo garderobe. On im je na početku ustupao svoju garderobu, a kada je ostao samo na jednoj uniformi, počeo je da prikuplja pomoć za sve te ranjenike.
Da li vam je pričao o ratu?
– Kod kuće nije želeo da priča o tome. Čak ga nikada nisam čula da je spomenuo da je bilo kome spasao život ili operisao. Pa i kada je odlučio da objavi svoj ratni dnevnik, sećam se da je izdavaču rekao da ga ne zanima da se obogati od te knjige, već mu treba samo 300 primeraka koje bi podelio svojim prijateljima i ništa više. Takav je bio, uvek je samo davao.
Kada ste zapravo shvatili ko vam je otac?
– Mislim da sam bila peti ili šesti razred osnovne škole kada nas je, mamu, brata Peđu i mene poveo na skijanje na Jahorinu. Išli smo kolima i on nam je objašnjavao da prolazimo kroz ovaj i onaj grad i da je tokom rata tu radio. Međutim, umesto toga u pamćenju mi je ostala slika tog celog puta, a s obe strane porušene kuće, crkve, džamije… To je bilo negde posle 2000. godine i bilo mi je čudno da je toliko vremena prošlo od rata, a sve je i dalje porušeno. Međutim, kada smo stigli na Jahorinu shvatila sam koliko ga ljudi ceni i voli, mada mi je to tada smetalo. Odlazeći na stazu da bismo se skijali, on bi stalno zastajkivao, jer bi mu prilazili raznorazni ljudi da bi ga pozdravili i pomagali da se priseti da je operisao nekog njima dragog ili njih.
Ratni dnevnik
Šta je sve sadržano u njegovom ratnom dnevniku?
– Reč je o ratnom periodu od avgusta 1991. kada je kao hirurg dobrovoljac otišao u Republiku Srpsku Krajinu, a zatim proleće 1992. kada i počinje aktivno da ga piše. Najveći deo dnevnika potiče sa sarajevskog ratišta, gde je boravio i radio do kraja 1995. Dnevnik je vodio do 1996. godine, i tu je opisao više od 3.500 operacija koje je izveo u ratnoj bolnici na Palama.
Prvi put otvorila porodični album
Ljubaznošću Nine Lazić, čitaoci “Vesti” prvi imaju prilike da zavire u porodični album sa slikama doktora Lazića.
Među fotografijama su i one koje je napravio tokom rata u Bosni, ali i sa svojom decom Ninom i Peđom.
– Prvi put sam otvorila sad albume od očeve smrti. On je bio isti čovek i kod kuće, sa nama, kao i sa svojim pacijentima, kojima je bio odan do poslednjeg trenutka – kaže njegova kćerka.
Tri dana i noći operisao bez prestanka
“Tri dana pakla. Više desetina naših ranjenih, desetine poginulih. Juriši naših snaga na Otes i Sokolje. Njihovi strahoviti kontraudari po Ilidži višecevnim bacačima raketa i minobacačima. Već tri dana i noći operišem bez prestanka…
… U šoku imam dve curice od tri i šest godina. Starijoj je granata uletela kroz prozor, majku na mestu ubila, a njoj gotovo odsekla nogu. Borba. Tri operacije. Mislim da će noga ostati. Mlađa ima samo tri godine. Zagrlila me i ne pušta. Kontuzija glave, granata u Vogošći. Tamo je sa bakom. Roditelji nisu uspeli da izađu iz Sarajeva. Na početku sukoba je bila kod bake i tu ostala. Samo pita za mamu i traži cuclu. Da umreš. Spasava me jedna sestra iz intenzivne nege. Kada je malecka videla nju, počela je da plače i doziva je: ‘Mama, mama!’ Verovatno liči na njenu majku. Sestra je uzima i malecka je ljubi. Suze. Svi plačemo. Ona grčevito drži Snježu”, ovako je u svojoj knjizi “Dnevnik ratnog hirurga” dr Lazić opisao događaje od 1, 2. i 3. decembra 1992. godine.
“Otišao sam časno i pošteno”
Doktor Miodrag Lazić preminuo je 14. aprila 2020. godine od posledica korona virusa. Svestan da vodi svoju poslednju bitku, iz koje prvi put neće izaći kao pobednik, ostavio je dirljivo oproštajno pismo koje još jednom prenosimo u celosti:
“Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu četiri godine, za vreme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život, a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske, za koje sam živa legenda zauvek, iskreno će plakati svi, jer su uvek verovali da sam neuništiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju, nego samo napred. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Sunčica i Macan, drage moje sestre koje ste mi uvek verovale, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka, a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno.
U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav. Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom “Marš na Drinu”.
Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda.”
I Bog je plakao za majkom petogodišnjaka
U svojoj knjizi, juna 1992, dr Lazić je zapisao:
“Sećam se mlade žene, majke petogodišnjeg dečaka. Zvala se Radojka Bulat Svrzikapa, dvadeset pet godina, pesnikinja i borac. Nikad se nije razdvajala od sveske sa pesmama, a u desnoj ruci ruski dobošar. Na braniku Srpstva, na Kupi, negde između Gline i Petrinje. Pala je kao borac, presečena ustaškim rafalom preko grudi. Bio sam na sahrani, negde visoko na vrhu Kordunaške planine, pod nebom. Nas nekoliko – otac joj, majka i sin, dečačić ćutljiv i ozbiljan. Kiša je lila kao da Bog plače za dušom. Plakali smo svi, izuzev sina. Možda je i on. Ne znam zašto mislim da nije, jer kiša je lila niz dečje obraze. Nebo je plakalo i za nas. Sahrana srpskih boraca poginulih iznad Dvora na Suvoj međi. Grob, opet, nepristupačan, na vrhu planine. Više ljudi, i opet silna kiša i grmljavina.”
Vulin: Istinski heroj
Ministar odbrane Aleksandar Vulin izjavio je, povodom promocije dnevnika dr Lazića, da je to prilika da se setimo istinskih heroja naših života.
– Doktor Lazić je čovek koji je svojim životom zadužio ne samo Niš, nego Srbe gde god da žive. Ovo je naša prilika da mu kažemo hvala. Njegove dnevničke zabeleške objavili smo u ediciji Ratnik, gde se objavljuju uspomene naših najvećih ratnika i komandanata. Doktor Lazić je bio jedan od njih, jedan od najboljih, najhrabrijih, jedan od onih za koga poželite da ste ga poznavali kada slušate od ljudi koji su život proveli s njim. Ovo je način da Vojska Srbije kaže za kakve se vrednosti zalažemo, za kakve ljude se borimo, kakve ljude želimo zauvek da pamtimo – rekao je Vulin.
