Jasna Kočijašević jedna je od retkih pevačica koja neguje izvornu narodnu muziku. Pevušila je još kao mala, a prve pesme naučila je od svoje majke. S pesmom obišla je skoro ceo svet, a muzika je odvela i do Dragoslava Mihajlovića Kanarinca sa kojim je 42 godine u srećnom braku. Danas uživa u penziji, čuva unuka Marka i uvek se rado odazove pozivima u emisije koje neguju izvornu muziku.
Maštala je da joj se publika divi kao Bebi Selimović. Nekoliko puta je nastupala pred Josipom Brozom, što smatra velikom čašću i uspomenom koju će doživotno pamtiti, kao i gostovanje u Sibiru.
Vatreno krštenje
– Ja sam Jugoslavija u malom, s obzirom na to da mi je mama iz Sarajeva, a tata iz sremskog sela Vojka. On je bio vojno lice, školovao se u centru Rajlovac, kod Sarajeva, gde je upoznao mamu. Neko vreme smo živeli u Vojci, pa u Sarajevu, a onda smo se doselili u Novu Pazovu. Imala sam srećno detinjstvo. Tata je radio, mama me je čuvala. Pamtim nedelje kada smo išli na sladoled i u šetnju. Posle devet godina sam dobila sestru, pa mi je život postao uzbudljiv. Kad je sestra prohodala morala sam svuda da je vodim sa sobom. Dečja posla. Osnovnu školu sam završila u Novoj, a srednju u Staroj Pazovi. Imala sam divne drugarice. Volela sam da pevušim i u školi i kod kuće. Imali smo radio i sve pesme koje sam naučila, a koje i sada pevam, pogotovo makedonske i sevdalinke, naučila sam od mame i sa radija. Kad sam došla u srednju školu, slušala se neka druga muzika. Mogla sam da pevam sve, drugarima zabavnjake, a za svoju dušu narodnjake.
– Drugarica iz Pule, pola Italijanka pola Hrvatica, slala mi je tekstove pesama sa festivala Sanremo. Istovremeno sam išla na razne audicije koje su organizovale tadašnje diskografske kuće. Tada sam snimila i prvu ploču, sasvim slučajno. Moja drugarica je imala rođaka kompozitora Savatija, rekla mu je da ja lepo pevam. On je odmah došao da upozna mog tatu. Imao je neku pesmu za nastup u Domu vojske i ponudio mi je. Nizali su se snimci, pa je došla i prva ploča sa pesmom "Po selu se šapuće da sam najlepša". Imala sam 17 godina, prošlo je dosta vremena, skoro sam zaboravila na tu pesmu. Jednog dana izašla sam po vodu na uličnu česmu i čula poznate stihove. Rekoh sebi: "Pa, ja ovu pesmu znam." Shvatila sam da to u stvari pevam ja. Otrčala sam kući sva srećna da kažem mami i tati da brzo potraže radio-stanicu i da me čuju. I to je bilo moje vatreno krštenje.
Ilidža kao odskočna daska
– Imala sam ambiciju da završim gimnaziju i Pravni fakultet. Nesporni su bili moj talenat i glas, ali sam htela da se školujem. Tata je bio ponosan na to što mu je ćerka pevačica. Imao je druga na Radio Beogradu. Pohvalio mu se da ja lepo pevam i odveo me kod njega. Čovek se oduševio kad me je čuo. U to vreme obožavala sam Lolu Novaković i trudila sam se da je što uverljivije skinem. Snimila sam neke njene pesme na njene matrice. 
Onda je došao na red serijal koncerata u Domu sindikata pod nazivom "Ponoćna zvona", koji je počinjao kasno uveče, oko 22 sata. Zvezda večeri je bio legendarni Đorđe Marjanović. Pozvao me je da mu budem gost i pevam Lolin repertoar i italijanske pesme. Zvala me je i Tereza Kesovija i druge tadašnje velike zvezde. Na koncert je znalo da dođe celo moje odeljenje. Nisam imala šta da obučem, pa sam pozajmljivala haljine od drugarice, od njene mame cipele na štiklu i suknju, a od moje mame čipkanu bluzu.
|
Uspomena sa Bulevara slavnih
Prijatelji stari, gde ste |
– Došla je 1969. godina i već se čulo za mene. Snimila sam pesme "Ako se nekad setiš mene" i "Sudbina zla". Zatim sam dobila ponudu od Pere Tanasijevića da za festival na Ilidži pevam njegovu pesmu. Tu pesmu je on prvo ponudio Lepi Lukić, a ona je odbila. Na Ilidži sam dobila prvu nagradu stručnog žirija, što mi je bila odskočna daska. U međuvremenu sam završila srednju školu i upisala Pravni fakultet. Pošto advokati dosta zarađuju, maštala sam da imam dosta para da mogu da putujem. Nizale su se saradnje i sa mnogim kompozitorima, Krnjevcem, Ivankovićem, Uroševićem, Kešeljem, Kemišom, Mijatovićem, Aleksandrićem, Šeletom…
Dragoslav me odmah ošacovao
– Iako sam snimila ploču, još uvek sam bila dobro dete. Kod tate vojnika i stroge mame postojale su samo škola i kuća. Prvog momka sam imala sa 17 godina i mogla sam da izlazim samo vikendom. Za mene je bila velika čast što sam se našla u društvu ljudi koje sam pre obožavala. Veliki koncerti u Domu sindikata, na kojima su nastupali Zehra Deović, Predrag Živković Tozovac, Silvana Armenulić, Beba Selimović… Često se dešavalo da pevam na početku ili sredini koncerta, što je kod nekih izazivalo zavist. Divila sam se Bebi Selimović, za mene je bila oličenje lepote. Dok sam sarađivala sa Beogradskom estradom, učestvovala sam na brojnim koncertima. Imali smo menadžera, vojno lice u penziji iz Niša, koji je sarađivao sa pevačima iz Bosne. Nastupala sam sa svojim Dragoslavom i Bebom. Svi su mi govorili da sam lepa i zgodna. Mislila sam da je sve to foliranje. Sve moje drugarice su bile mršave, a ja sam sebe videla kao Jucu debeljucu, što nisam bila.
– Dragoslav i ja smo se upoznali na snimanjima. Priznao mi je da me je odmah ošacovao. Neko vreme to nije prelazilo granice kolegijalnosti, a onda su proradile emocije. Od 1971. godine smo zajedno. Svili smo gnezdo u Nišu, uz njegovo obećanje da ćemo se nekad vratiti u Beograd. Tada nisam znala da to neće biti lako. Svega je bilo. Stalno smo bili na koncertima, dnevno smo imali po dva-tri nastupa. Nije to kao sada. Sa nama su počinjali i mladi pevači, među kojima je bila i Biljana Jevtić. U ranije popodne pevali smo za vojsku, pa onda za građanstvo. Prošli smo Jugoslaviju uzduž i popreko, ali i Evropu, Ameriku, Australiju. U to vreme pevalo se uglavnom u klubovima, ljudi su sedeli, jeli, pili i veselili se.
Očarana Rusijom
– Moj prvi nastup pred Titom bio je u Karađorđevu. Kad su me pozvali iz njegovog kabineta bila sam zbunjena. Kola su došla po mene u Pazovu. Posle nastupa Tito i Jovanka su poželeli da se druže sa nama. Tito me je pozvao da sednem pored njega. "Ti mala, ti mala", rekao mi je. Okrenula sam se, ne verujući da baš mene zove. Prišla sam i sela. I dan-danas se sećam tog osećaja. Posle sam pevala i na njegovom brodu Galeb. Tri nedelje sam provela na turneji sa vojnim orkestrom. Bili su tu i Nikola Karović, Steva Brzić i još dve devojke iz ansambla. Vrlo brzo sam stekla simpatije. Obišli smo celu Jadransku obalu. Nismo spavali noćima i danima. Uvek sam imala obožavalaca, ali se malo ko usuđivao da mi priđe.
– Godinama sam maštala da idem u Sovjetski Savez. Moj tata je bio tamo na školovanju, bio je pravi rusofil. Kad je došao ovde 1948. godine, u vreme Informbiroa, sve je bilo drugačije, na šta se teško navikavao. Stalno smo maštali da zajedno odemo u Rusiju, ali nismo imali para ili vremena. Kad je bilo para, ja sam bila na turnejama ili sam gajila decu. A onda, 1996. godine, kad sam se vraćala iz Australije, imala sam jednodnevnu pauzu na moskovskom aerodromu. Ostavila sam stvari i pravac u kombi i u grad. Pomešali su se tuga i sreća i sećanje na tatu. Kad sam kročila na Crveni trg, pomislila sam i na tatu, i na Anu Karenjinu, i na vojnu paradu i na carsku Rusiju. Sve to mi je prošlo kroz glavu. Stajala sam skamenjena i očarana. Posle kratkog vremena išla sam na turneju u Moskvu i Jakuck u Sibiru. Držali smo koncerte za naše građevince koji su tamo radili. Sve mi je bilo fascinantno, a posebno zgrade koje su građene kao sojenice, zbog niskih temperatura i leda. Nastupali su i njihovi folkloraši, Mongoli i Tatari. Nisam očekivala da govore ruskim jezikom, to mi je bilo nespojivo, jer su bili crni za razliku od plavookih Rusa.
– Sada uživam u penzionerskim danima. Ponekad se pojavim na nekoj televiziji. Vredelo je biti uporan i čuvati narodnu muziku od zaborava. Ne volim da kritikujem jer malo šta zavisi od mene. Prava narodna muzika je dugo bila u zapećku. Svega je bilo više od nje. Srećna sam što je izvorna pesma ponovo dobila mesto koje joj pripada. A to ima veze i sa mnom jer me često zovu da pevam. Sada imam više vremena za porodicu i prijatelje. Čuvam unuka Marka, koji će sada u prvi razred, a ponosna sam i na unuku koja ima 18 godina.
