Sa entuzijazmom – za Amerikom

Prava zatvorenika na američki način: Zloglasni zatvor Gvantanamo

 

Manuel Barozo, kao portugalski premijer, domaćin je samita EU na Azorima 2003. godine. Uloga mu nije teško pala – našao se u ugodnom društvu istomišljenika.
Francuska je u tom momentu imala za šefa diplomatije Bernara Kušnera, intervencionistu par ekselans i većeg jastreba nego iko iz jezgra neokonzervativnih jastrebova u samom Vašingtonu.
Švedska, koja se svojevremeno oštro distancirala od američkog rata u Vijetnamu – čak više nego sam De Gol u Francuskoj – imala je tada ministra spoljnih poslova u liku Karla Bilta – jednog od osnivača opskurnog "Komiteta za oslobođenje Iraka". Članovi tog komiteta bili su, pored ostalih, najveći američki intervencionisti, Ričard Perl i Njut Gingrič – dve vodeće figure među jastrebovima na Kapitol hilu.
Britanija je društvu na Azorima imala da ponudi egomanijaka napoleonskih ambicija – Tonija Blera lično.
Španci i Italijani će, na primer, odmah posle okupacije Iraka, povući svoje cokule iz tog američkog galimatijasa, što bi moglo da znači da su uvideli apsurdnost te intercencije sa isfabrikovanim razlozima-izgovorima, ali je bilo očigledno da "nijedna zapadnoevropska vlada nije imala – izuzev grube upotrebe sile za promenu režima u Bagdadu – program socijalne i političke budućnosti u okupiranim zemljama koje Amerika razara i prekomponuje, a koji bi se (program) razlikovao od vašingtonskog imperijalnog koncepta" – kako to ocenjuje Peri Anderson.
Na Balkanu i drugde – slika je ista. Evropska unija sa entuzijazmom prati svaki američki korak, gde god bi imperijalno nasleđe i američki interes došli u pitanje. Britanija i Francuska su, na primer, bile izvori teške vode i uranijuma za izraelski nuklearni program, ali istovremeno traže od Irana – da li samo pritisnuti iz Vašingtona ili i svojom voljom – da se ova zemlja odrekne svog atomskog programa. I sve to pod pretnjom sankcija i rata.

Američki operativac u ratu protiv terora
 

Dugačak je spisak grehova koje Evropska unija ima na duši, podanički prateći "američko stoleće".

U društvu istomišljenika: Manuel Barozo

 

Danas je, na primer, već istorijska činjenica da je jedna od članica prvog ešalona Unije, Velika Britanija, bila ključni američki operativac u američkom "ratu protiv terora", specifično u nezakonitom, kriminogenom isporučivanju zarobljenih islamista po svetu matičnim državama, a znala je da će tamo – što je novi zločin po Ženevskoj konvenciji – da budu podvrgnuti torturi sa, najčešće, smrtnim ishodima. Britanska vlada je, takođe, unapred znala da će u tim državama zatočenike ispitivati agenti CIA. Veliki broj ovih zatvorenika je transportovan na "tretman" u "prijateljske zemlje", među kojima su, primerice, bile i – Hrvatska i Albanija.
Prvi evropski raport o ovim kriminalnim radnjama sačinio je Dik Marti, još 2006. godine, pod naslovom "Tajna hapšenja i nezakoniti međudržavni transferi u saradnji sa članicama Saveta Evrope".
Posle okupacije Avganistana, vazduhoplovna baza Bagram, kod Kabula, postaje konclogor za islamiste na putu njihovog izručivanja u američki gulag, Gvantanamo, na Kubi. Ali, sve to sa punim znanjem i aktivnim učešćem zemalja članica Evropske unije. Iz takvih avganistanskih i pakistanskih mučilišta zatočenici su, posle obrade kojoj su ih podvrgavali agenti CIA i, delimično, britanskog MI6, prebacivani u tajne zatvore po Evropi. Tu su, takođe, bili prepuštani, opet, Amerikancima – na dalji "tretman", da bi zatim bili liferovani u Gvantanamo.
Saobraćaj je, međutim, išao u dva smera. Islamisti pohvatani u zemljama Evropske unije tajno su transportovani u Paksitan i Avganistan na još jednu dozu tretmana.

Saučesnici u kriminalu
Danas postoje dokumentovani podaci da je NATO bio "glavni inženjer" u ovim operacijama. Zna se, takođe, da su neke zemlje Unije (Britanija, Španija, Italija), ne samo aktivno pomagale američki obračun sa islamistima u takozvanom "ratu protiv terora", nego su bile i direktni saučesnici u krimnalnim radnjama.

Bernar Kušner

Čak je i "neutralna" Irska – a pod pritiskom iz Vašingtona, via Brisel – velikodušno stavila na raspolaganje CIA aerodrom Šenon preko koga su iz Evrope na Kubu, u Gvantanamo, tajno prebacivani islamisti koje bi Amerika hvatala po svetu. Ti letovi od Šenona za Ameriku poznati su pod nazivom "Gvantanamo ekspres".
Socijaldemokratska Švedska, pod premijerom Goranom Personom, izručila je, na primer, američkim vlastima dvojicu Egipćana koji su u Švedskoj bili zatražili azil. Direktno su otpravljeni u Kairo gde im se od tada gubi svaki trag.
U Italiji, pod Silviom Berluskonijem, vlada je direktan učesnik u kidnapovanju (u Milanu) jednog Egipćanina. On je iz američke vojne baze u Avijanu otpravljen preko američke vojne baze Ramštat, u Nemčkoj, na "tretman" u Kairo.
Poljska, aktivni saradnik Amerike u ovom kriminalu, nije vraćala islamiste u domicilne države – na Bliski istok ili Aziju. Ispitivani su i maltretirani "na licu mesta" – u sobama pripremljenim specijalno za zatočenike "visoke vrednosti". I oni su ispitivani od strane agenata CIA, u specijalnom zatvoru poljske obaveštajne službe, u mestu Stare Kejkuti. Zatvor je nosio kolokvijalno ime "Evropski Bagram". Prema nekim izveštajima zatvorenici su mučeni "metodama kakve nisu primenjivane ni u vreme vanrednih zakona generala Jaruzelskog".

Transfer preko Turske
U vojnoj bazi severno od Konstance, u Rumuniji, pružane su iste "usluge" američkim islednicima za vreme izrazito proamerički orijentisanog predsednika Trajana Baseskua.
Na izričito traženje iz Vašingtona, šestorica Alžiraca su kidnapovani u Bosni i iz Tuzle prebačeni u Tursku, u američku vojnu bazu Indžirlik. Za vreme puta tučeni su do krvi. Iz Indžirlika su otpravljeni na Gvantanamo gde im se, do danas, takođe gubi svaki trag.
U Makedoniji je bila u praksi dvostruka procedura. Nemac libanskog porekla kidnapovan je na makedonskoj granici sa Grčkom. I njega su, u Skoplju, ispitivali agenti CIA. Iz Makedonije je prebačen u Kabul na "obradu". Nakon što je počeo da štrajkuje glađu, otkrilo se da je po sredi bila zamena identiteta, da je pogrešno uhapšen, pa je, vezanih očiju, prebačen u NATO bazu u Albaniji i odatle vraćen u Nemačku, odakle je i došao u Grčku, i ne sanjajući da će biti otet na granici sa Makedonijom.
Libanski Nemac je još dobro prošao. Bolje nego jedan Turčin u Nemačkoj, o kome Anderson opširno piše u svojoj knjizi "Novi Stari svet". Taj je kidnapovan u Pakistanu i otpravljen na Kubu, u Gvantanamo, gde je ispitivan – nota bene – od nemačkih agenata.