Sremac je u društvu kafane Dardaneli bio nešto kao plemić: imao je poseban sto, a sa njim su stalno sedeli Boža Gavrilović i Dragutin Ilić, potomak čuvene pesničke porodice Ilić. Međutim, u Dardanele su počeli da dolaze i Sremčevi đaci, i to najviše zbog bilijara. Zbog toga se njihov profesor mnogo ljutio, pa je jednom rekao: “Slušaj, Jovanoviću, ili ti ili ja moraćemo da promenimo lokal!”
U Dardanelima je uvek bilo veselo. Vrcale su dosetke koje su kasnije neki ljudi prepričavali po čaršiji kao da su njihove. Kad se jednom prilikom Sremac, kao i obično, pojavio na vratima da popije kafu i čašu vina, dočekao ga je uzvik: “Aha!” – tu su već sedeli kompozitor Stevan Mokranjac i pisci Brzak i Janko Veselinović, koji je slavio desetogodišnjicu svog književnog rada. Slava je bila skromna: kafa, vino, pivo, zabavan razgovor i svirači. Kada je vince udarilo u lice, a “rakija riječ otvorila”, kako veli pesma, nizale su se zdravice Janku. Pisac je, dirnut, ustao je i rekao drugovima:
– Molim vas braćo, pijte malo lakše, ako mislite da dočekamo zoru, jer nas ima mnogo, a od treće banke ostalo je samo šest dinara. Ja više ni marjaša ne mogu da dodam…
Takmičenje u maliganima
Profesora Miloša Peinovića optuže da je pijanac i direktor gimnazije mu zatraži izjašnjenje. Jadni Peinović da izjašnjenje i pozove se na 30 kafedžija, kao na svedoke, da nikad ne pije više od jedne rakije i zamoli kolegu Stevana Sremca da ovo potvrdi. Sremac odbije da svedoči: – Kad 30 kafedžija kažu da kod svakog popiješ po jednu, znači da svako jutro popiješ 30 rakija. A kad ja to potvrdim, znači da i ja s tobom svraćam i pijem 30 rakija. Tada nisi pijanica samo ti nego i ja…
