Četvorogodišnja Sanja Knežević i njen deda Ika stanuju u istoj ulici u hanoverskoj četvrti Linden, pa se svakodnevno i druže. Zajedno se igraju i šetaju, a kažu da zajedno vole i da crtaju. Deda kupi bojice i crtanku, a Sanja najradije crta kuće i životinje. Deda je dobar šahista, ali ne i crtač, pa Sanju počeo da dovodi u crkvu gde u grupi s predškolskom decom uz crtanje može da nauči i srpski jezik. I dok se mama Vesna i tata Dejan brinu za malog dvomesečnog bracu Miloša, Sanja s dedom rado "skokne" do crkve u kojoj se nastava održava svake subote. Sve je u redu do trenutka kada dedu treba da napusti i sama ode u učionicu. Međutim, i taj mali problem brzo se reši kada deda obeća špagete ili palačinke sa marmeladom.
– Sanja ide u nemački vrtić i veoma je društvena. Ovde je tek drugi put. Mora dete da se privikne – opravdava deda Ika svoju mezimicu.
