Glumac blage naravi i harizmatične pojave, Nebojša Dugalić ostvario je bogatu karijeru. Staložen, miran, tih. U prijatnom razgovoru, jedan od naših najtalentovanijih umetnika otkrio je za “Vesti” da je muzika u stvari njegova prva umetnička ljubav, a da i te kako dobro pliva i u tim vodama, dokazao je u kabareu “Da to su bili dani”, koji će 300. jubilarni put izvesti sa kolegom Borisom Pingovićem 30. novembra u Kombank dvorani.
– I Boris i ja se muzikom bavimo od svoje sedme-osme godine, kad smo kao klinci počeli da sviruckamo gitaru i taj neki žar i strast ka muzici nas nije napuštala do dan danas. I ja gotovo ne bih mogao da zamislim, iako je moja primarna profesija gluma, svet u kome muzika ne bi bila osnova sveta, jer čitav svet nekako ima muzičku strukturu, čitav svet je simfonija nekih raznovrsnih tonova, različitih glasova, koji daju celinu. Ovo je samo bio neki prirodni nastavak te osnovne pokretačke strasti u meni i eto ispostavlio se da i Boris i ja imamo isti žar za muziku. To smo probali da objedinimo i sa svojim glumačkim darom, sa onim što nosi scena, kao nekakva forma javnog izražavnja, tako da se to samo od sebe prirodno uobličilo – kaže Nebojša Dugalić.
Ogromna je lista predstava, serija i filmova u kojima je igrao, a posebno ističe saradnju sa Draganom Bjelogrlićem.
– Meni je to jedna od najlepših saradnji koju sam do sada imao u odnosu reditelj glumac, zato što je Dragan pre svega glumac. On je nekako objedinio taj svoj glumački dar sa rediteljskim. Ume da isprati sve planove i scenarije, i režiju i montažu i muziku i glumu. Nikad neću zaboraviti prvi dan snimanja “Senki nad Balkanom”, na Strelištu. Imao sam utisak da snimanje traje pola sata, a trajalo je 12 sati. Znamo se još od Akademije, jer on je završio Akademiju kad sam ja upisao kod istog profesora. Iako se znamo baš dugo, nije bilo prilike da sarađujemo. Prvi dan zajedničkog rada izgledao je kao da smo se ceo život čekali i dočekali. Svaki trenutak je bio nekako ispunjen nijansiranjem te neke zajedničke kreativnosti i mislim da se to na kraju videlo i da je to u stvari bio ključni razlog zašto je taj lik, general Petar Živković ispao tako kako je odjeknuo u publici. Sve je to plod zajedničkog zaigravanja gde nije uopšte bitno ko je reditelj, a ko glumac, nego smo bili na istom tragu.
Saradnja sa Fajnsom
Dugalić je prošle godine imao priliku da sarađuje sa Ralfom Fajnsom na filmu o baletskom velikanu Rudolfu Nurejevu.
– Ima tu dosta razlike u radu. Fajns ima jedan sasvim drugačiji pristup. Oni to rade mnogo sporije, i u tom iskustvu rada sa Ralf Fajnsom shvatio sam da u stvari kod njih kvalitet dolazi s kvantiteta, što će reći, oni snime 50 puta jedan isti dubl i vraćaju u nedogled dok ne bude kako treba. Naravno mora se iz toga izroditi nešto dobro. To su prosto neki njihovi standardi produkcijski. Mi smo ovde naučili da radimo mnogo brže, jer prosto nemamo takve produkcijske uslove da bismo mogli da budemo toliko komotni. Kod nas 4 ili 5 dublova i gotov posao, a kvalitet isti. Mi nemamo toliko vremena, novca, moramo snimiti za jedan dan toliko scena i tu je kraj – kaže Dugalić i dodaje:
– Za moju dosadašnju glumačku naviku, to je bilo presporo, ali drago mi je da sam imao to iskustvo i da prosto vidim kako sve to izgleda, ta produkcija iznutra, gde su tu razlike, da negde odmerim naše kapacitete, naše potencijale. Drago mi je da sam se uverio da smo mi jedna neverovatno darovita nacija i mislim da kad bi nam neko dao dva posto takvih uslova bismo stvarno bili u stanju da napravimo čudo.
Pozitivan trend
To što se u poslednje vreme mnogo snima, Dugalić vidi kao pozitivan trend u našoj kinematografiji.
– Nadam se samo da će ovakav trend da potraje dugo, da se iz toga izrode neki kvaliteti, pa ne mora sve da opstane, ali barem da se isprofilišu stvari, da postoji raznovrsna ponuda i da postoji mogućnost da se naprave vrhunske stvari. I da prosto to tržište i ta ponuda, ta pijaca na kojoj se nude različiti proizvodi bude što raznovrsnija, pa svako nek odabere šta će gledati. Ali da postoji mogućnost da se napravi i nešto vrhunsko, i nešto osrednje i nešto loše na kraju krajeva. Sve je to dobro da definišemo ukus. Mi smo veoma dugo bili svedeni na mali izbor, malu ponudu. Ranije se snimalo puno sjajnih filmova, pa se može ozbiljno govoriti o istoriji srpskog i jugoslovenskog filma kao o nečem što je jedno od najozbiljnijih svetskih kinematografija. Mislim da se ovakvim jednim trendom omogućuje da srpska scena postane zaista ozbiljno konkurentna i respektabilna mnogo šire nego samo u ovim našim okvirima.
