Zloglasni skadarski vezir Mehmed-paša Bušatlija – kako piše Marko Miljanov – "namisli Kučima učinjet’ veliki zulum i zaište da mu dadu šest stotina ovnova, trista volova, trideset đece i đevojaka…" Pošto nijesu pomogle nikakve molbe koje su veziru činili drugi kučki glavari i prvaci, u Skadar pođe i Drekale i upravo zahvaljujući pohvalama vezirovih haračlija, odnosno dobrom glasu koji je pred njim išao i dopro do vezira, on uspije da umilostivi silnika i odvrati ga od novog nameta na izmučene i osiromašene Kuče.
"Evo vi vojvoda!"
Kad se Drekale vratio i doneo haber da ih je "skadarski sultan" ipak pomilovao i odustao od novog zuluma koji im je bio pripremio, pleme kučko se sjazilo na Uble, na Goricu, da to i proslavi:
|
Staro srpsko pleme Teritorija pod današnjim imenom Kuči nekada se zvala Gorska Župa, a pukovnik Miljan Milošev Jokanović u svojoj knjizi "Pleme Kuči – etnička istorija" tvrdi da se ona spominje još 1220. godine, odnosno da je "pripadala srpskoj državi Zeti od njenog postanka do 1455. godine, kada su Turci okupirali Kuče" (Jokanović je, inače, izračunao da su Turci, ‘izuzimajući kraće vremenske periode kad su bili slobodni", Kučima vladali tačno 423 godine). |
Tada vojvoda Dreca Dedin Oraovac iz sela Berove – piše Marko Miljanov – digne se iz skupštine i pođe kod jedne drenjine, skine kapu s glave i počne kidati proćetale grančice drenove i zadijevati i’ okolo kape. Narod se čudio gledajući to i nije ništa govorio; no Dreca, pošto je nakitio kapu, donio ju je u ruke među skupštinu govoreći: ‘Kuči, braćo, ja sam vaš vojvoda, vazda ste me slušali; oćete li me i danas poslušati?’. Kad mu skupština reče: ‘Oćemo te poslušati što gođ rečeš’, onda je svoju kapu nakićenu cvijećem, metnuo Drekalu na glavu, a Drekalovu uzeo i metnuo na svoju glavu i rekao: ‘Kuči, evo vi vojvoda, koji nas izbavi i sačuva obraz i život od turske napasti; tako neka bude svemu narodu vojvoda i branitelj, i da Bog da, da vi bude srećan, i da okrene sreća njemu i ko bio od njega!’ Dreca je blagosilja, narod odobrava, vičući iz glasa: ‘Amin’, bačajući svako po jedan kamen među skupštinu…"
U Kučima je, inače, kako objašnjava Marko Miljanov, uzvik "amin i gomila" u to vrijeme bio znak narodnog odobravanja i blagoslov kakve odluke koju donosi narodni zbor. Pri tom bi svi prisutni bacili po kamen na određeno mesto i izgovorili kletvu: "Da Bog da koji oštetio ovaj amin, sve mu se po rđi poznavalo i svu ovu gomilu kamenja duša mu na oni svijet nosila."
Kastigavali i ljudi ne čekajući Boga
Izgovarane su i druge slične kletve i teške poruke da se onaj, koji bi pogazio i prekršio narodni dogovor svakoj božjoj kazni može nadati, a mnoge su i saplemenici kažnjavali i "kastigavali – kako veli Marko Miljanov – ne čekajući da se Bog na njih razgnjevi":
"Ne znam je li ovaj običaj počeo kad reko’ (kad je Drekale izabran za vojvodu – napomena B. S.), ali prijed, tek Drekale je ovadar (ovog puta, tada – prim. B. S.) posta vojvoda i poslije njega vazda je bio u Kučima po jedan vojvoda od Drekala do sad" – zaključuje Marko Miljanov i objašnjava da je Drekale, pošto je izabran za vojvodu voljom naroda postao plemenski vojvoda, za razliku od ostalih koje su birali i u svakom selu postavljali Turci po svojoj mjeri i želji.
Drekala su, kako piše Marko Miljanov, u nekoj prilici, dok je sa sinovima Nikolom i Lalem i nekim momkom Lisičićem iz Podgorice čuvao ovce na planini Rikavac, napali susedi Klimenti, ubili njega i starijeg mu sina Nikolu, kao i tog Podgoričanina, dok je mlađi Drekalov sin Lale uspeo da pobegne. Kad su Klimenti krenuli da gone plen, Lale se dosetio i počeo da ih doziva i predstavlja se da je on Lisičić, te da će Klimenti grdno platiti Turcima ukoliko oteraju i njegove ovce. Klimenti su mu poverovali i plašeći se turske odmazde, dopustili su Lalu da razluči i uzme svoje ovce i da se vrati u Kuče.
Dinastija vojvoda
Iako još mlad, Lale je preuzeo očevu vojvodsku titulu i kasnije se žestoko osvetio Klimentima – Marko Miljanov veli da ih je dvadeset posekao, a zapisao je i narodnu pesmu o pogibiji vojvode Drekala u kojoj je opevana i Laleva osveta:
"To je stalo, ma nije trajalo,
Dok je Lale četu okrenuo,
Nešto Kuča, nešto Lisičića,
Te osveti vojvodu Drekala,
Posjekoše trides’ Klimenata.
Od tada je riječ ostanula:
Bože mili, na svemu ti fala,
Što sačuva Drekalović Lala
Da nam ide po svijetu fala,
Da ne gine gospocko koljeno."
Vojvodu Drekala je nasledila cela dinastija vojvoda. Svi oni su, uglavnom, bili nepomirljivi borci protiv turskih zuluma i stalni trn u oku, prvenstveno skadarskih paša i vezira, koji su na sve načine pokušavali da neutrališu njihov uticaj u narodu i slome njihov nepokor.
U tom rvanju sa nemjerljivo jačom silom, mnogi od njih su i glavom plaćali, ali to nije ulivalo strah kod njihovih naslednika već budilo nove sile i još veću odlučnost i inat da istraju u toj neravnoj borbi.
Posebno teško breme svalilo se na pleći mlađanog Ilije, najstarijeg sina vojvode Radonje, Drekalovog čukununuka. On je na čelo plemena došao u jednom izuzetno teškom i delikatnom trenutku kad je turska mržnja prema Kučima i želja da ih iskorene dostigla vrhunac.
Neuspešan ustanak
Naime, u nizu stalnih pobuna i lokalnih ustanaka Kuča protiv Turaka, posebno je bio značajan onaj koji je Ilijin otac, vojvoda Radonja Petrov Drekalović, podigao 1737. godine. Iako je bio veliki prijatelj sa Mlecima, koji su i njega lično i Kuče u celini pomagali na razne načine i podržavali ih da istraju u otporu prema Turcima, on je shvatio da se iz turskog ropstva ne može izbaviti uz pomoć Venecije i zato je poverovao da je rat koji je te 1737. godine protiv Carigrada poveo Beč, dobra prilika da se i crnogorska brdska plemena oslobode turskih ropskih lanaca:
"Ustanička vojska, koju je predvodio vojvoda Radonja Petrović, kao guvernadur Brda – piše istoričar profesor dr Rastislav Petrović u predgovoru istorijskog romana ‘Zakletva’ Mila Kordića – brojala je 1480 ratnika iz Kuča, Vasojevića, Pipera, Bratonožića, Klimenata, Hota i Gruda. Nastupajući prema Novom Pazaru, da bi se sreli sa austrijskom vojskom, ustanici su se nemilosrdno obračunavali sa Turcima. Iza sebe su ostavili pravu pustoš. Turci su im to dobro zapamtili i čekali pogodnu priliku da im se osvete, naročito Kučima."
Petrović kaže da se taj pohod, ipak, završio neuspešno jer su Austrijanci u sudaru s Turcima kod Banjaluke doživeli težak poraz i nije došlo do njihovog dubljeg prodora na Balkan, pa ni do susreta za ustanicima koje je predvodio kučki vojvoda Radonja (ustanici su pri povratku trpeli velike gubitke jer su se Turci nakon sloma bečke sile u Bosni, ohrabrili i konsolidovali, a vojvoda Radonja je na tom putu i umro).
