Kada su doktori pre nekoliko godina konstatovali da boluje od retkog, teškog oblika leukemije, Ljubiša Jovković (69) nije se predao već se, zahvaljujući porodici, ali i prijateljima od kojih je jedan i naš slavni teniser Novak Đoković, hrabro suočio sa problemom. Godinu dana nakon komplikovane operacije u Monaku, Jovković, državljanin Francuske i stanovnik Nice, uglavnom je u Srbiji i uveren je da otadžbina leči svaku bolest.
– Zaista je tako. Zahvaljujući ovoj našoj prirodi vraćam se u normalu. Započeo sam da živim drugi život i uživam svaki minut u tome – počinje dirljivu ispovest naš zemljak iz Francuske koji u okolini Mladenovca za svoju dušu na imanju pravi mini-etno selo, tako što u potpunosti restaurira kuće stare 200 i više godina.
Na redovnoj kontroli krvi pre desetak godina doktori su otkrili da ima beningnu leukemiju. Hematolozi su ubrzo objasnili da ovaj vid bolesti nema puno ljudi, pa se čak događa da neko provede ceo život, a da i ne zna da je bolestan.
Autogram otvorio vrata
– Nažalost, pre tri godine lekari su konstatovali da mi se zdravstveno stanje drastično pogoršalo i da je leukemija poprimila onaj užasan, maligni oblik koji je zahvatio koštanu srž, da su se pojavile rupe na karlici i pršljenovima. Već sam znao da se naša zemljakinja, doktorka Nada Basara, u Nemačkoj veoma uspešno bori protiv ovakvih bolesti. Nažalost, ovaj medicinski genije ima previše posla, pišu joj sa svih strana sveta i zato mi nije odmah ni odgovorila. Meni se žurilo, pa sam pozvao svog prijatelja Novaka Đokovića i zamolio ga da mi pošalje neki dres i potpisane teniske loptice. Odmah je to učinio, a profesorka Basara se oduševila – priča Ljubiša.
U dogovoru sa dr Basarom, njegov slučaj preuzeo je lekar iz Monaka koji se takođe specijalizovao za najteže bolesti, a posebno za ovaj oblik leukemije.
– Kada sam prvi put otišao kod njega na kliniku sreo sam puno nesrećnih ljudi kojima je on bio poslednja šansa. Pitao sam ga jednom kako ima snage da se nosi sa svim tim, a on mi je odgovorio da sam se rasplakao. Njegova baka je umrla od ovog oblika leukemije i zarekao se da će se usavršiti da više niko tako ne završi – priča naš sagovornik koji je prošlog septembra uspešno operisan.
Prijatelji zauvek
Među prvima, brz oporavak mu je poželeo Novak sa porodicom. Stalno je vodio računa o Ljubiši, zvao ga, slao poruke da izdrži.
– Upoznali smo se 2010. u Nici, pošto je naša reprezentacija u Beogradu pobedila Francusku u finalu Dejvis kupa. Tada sam došao sa komšijom Francuzom da bismo ispratili meč i Novak me je već tada kupio za sva vremena, ne samo igrom, već i životnim načelima. Bilo je 2:2, Troicki je započeo meč, a publika je polako napuštala dvoranu. Novak je uzeo mikrofon i pozvao narod da se vrati, da mu pomognu. Poslušali su ga. Tri dana kasnije o tom meču pričao sam s ocem Simeonom, penzionisanim sveštenikom koji je služio u Ruskoj crkvi. Baš kada sam mu se poverio da bih najviše na svetu voleo da zagrlim Novaka, na vrata je zakucala rođaka našeg tenisera i rekla da bi on voleo da razgovara s ocem Simeonom. Bila je to nestvarna scena kada je posle nekoliko sekundi ušao Novak Đoković, jedino što sam želeo bilo je da ga zagrlim. To prijateljstvo traje do danas – ponosno ističe Jovković.
Knjiga o životu
– Kada počnete da živite nov život, kada uspete da pobedite, morate pred sebe da postavite cilj koji će vas vući dalje. Tako sam i ja odlučio da napišem knjigu o svom životu, o svemu onome što sam video obilazeći planetu. Želim da čitaocima objasnim kako je Bagdad nekada bio grad iz 1001 noći ili kako u Pekingu u hotelu nije bilo potrebe da zaključavate sobu – kaže Jovković.
Kratko, ali slatko
Kada Novak Đoković igra u Monaku, Ljubiša Jovković je u boksu sa porodicom i prijateljima.
– Igrao je sa Amerikancem Džonom Iznerom i pobedio ga u rekordnom roku. Posle meča nam je prišao i ja mu došapnem:”Prešao si me.” On me vidno zbunjen pita o čemu je reč, a ja mu kažem: “Ja došao da gledam tenis, a ti sve završio za manje od sat vremena.” Još je bio na terenu, završio je sa potpisivanjem loptica i okrenuo se u mom pravcu i poručio:”Kratko, ali slatko.” Novak je zaista veliki čovek, igrač, ali i mozak, on je u svakom smislu poseban – otkriva naš sagovornik.
Dugo bekstvo od šahovnice
Ljubiša Jovković je rođen na Vračaru, kao stjuart u bivšem JAT-u je proputovao ceo svet, da bi u diskoteci u Parizu 1972. godine upoznao svoju suprugu Ester, Engleskinju danskog porekla.
U Srbiji se rodilo i njihovo troje dece: Katju, Ulu i Vladimir, a početak krvavog raspada Jugoslavije ih je dočekao u Puli. Tamo su imali kuću, on je radio u predstavništvu JAT-a, Ester je bila turistički vodič.
– Ujutro, septembra 1991, dolazim na posao, a sve kancelarije prazne. Priđe mi policajac koji je preko noći petokraku zamenio šahovnicom i kroz smeh mi rekao da su svi već pobegli i da sam jedini ostao – seća se Ljubiša.
Ta slika ga je otreznila. Sa decom i suprugom ilegalno je prešao u Trst, zatim Veneciju, pa kod Esterine sestre u Glazgov. Počeli su od nule, pa su radili na aerodromu Getvik, a zatim su na obali zakupili hotel sa desetak soba koji su vodili godinu dana. Engleska klima im nije prijala, pa su se 2004. godine preselili na Azurnu obalu, u Nicu, i kupili hotel, a zatim i restoran. Pre tri godine su sve prodali da bi uživali u penziji.
Da bi započeli prvi biznis, Jovković je morao da proda kuću u Puli.
– To je bilo 1995, još je bio rat. Na granici Slovenije i Hrvatske policajac me je izvukao iz kola i rekao:”Evo nama četnika. Odmah na front u Vukovar.” Priznajem, mnogo sam se uplašio. U džepu mi je slučajno ostalo pismo engleskog Bi-Bi-Sija u kom su ponudili saradnju mojoj supruzi. Na sreću, ti hrvatski policajci nisu znali dobro engleski, pa su se prepali i pustili me. Kada sam stigao u Pulu, komšija Hrvat mi je za kuću, čija je tržišna vrednost bila najmanje pola miliona maraka, ponudio 60.000. Pristao sam, ali uz uslov da mi novac donese u Englesku. Doneo je samo 50.000 i nikada se nije javio za ostatak. Neka mu – priseća se Jovković.
Da znamo ko smo
Sve troje dece završilo je fakultete, uspešni su u svojim profesijama i ostvarili su se kao roditelji.
– Želim da što češće dolaze u Srbiju, zato im i pravim mesto gde će imati razloga da dolaze. Bitno je i da naši unuci znaju ko su, odakle su im koreni – kaže naš sagovornik.
Titov gardista
Ljubiša Jovković je vojni rok služio u tadašnjoj Titovoj gardi od 1975. do 1977. Posle obuke je raspoređen na Brione kako bi sačekivao i ispraćao doživotnog predsednika SFRJ i njegove goste.
– Imao sam retku privilegiju da mi se Tito klanjao svaki put kada bi prolazio pored mene. Naravno, šalim se. Jugoslavija je bila zemlja kao iz bajke, u kojoj su svi živeli dobro – priseća se naš sagovornik.
