Miroslav tvrdi da zato od njegovog rada zarađuju gotovo svi. Ovaj seljak, koji gaji voće na 10 hektara zemlje i godišnje isporuči oko 30 vagona voća, kaže da na njegovoj jednoj jabuci zarađuje bar šestoro njih, koji nemaju nikakve veze sa njegovim teškim radom.
Ko je sve na grbači seljaka?
– Kad bih mogao ja svoju jabuku da prodam bez posrednika, ostajalo bi mi bar 10 dinara više koje bih uložio u obrt. Ovako, gajba prođe kroz bar šest ruku. Svi oni su, ni krivi ni dužni, na mojoj grbači. Od sitnih profitera, švercera, preprodavaca do tajkuna… Država nam nije omogućila garantovane cene, a o subvencijama nema ni govora. Evo, recimo u Poljskoj, država dotira proizvođaču 10 centi za svaki kilogram jabuke. Izračunajte sami, deset vagona jabuka puta 10 dinara koliko uzimaju preprodavci, To je suma koju mogu ja da obrnem. Kilogram jabuke prve klase, bez ijedne fleke, danas plaćaju 40 dinara.
Šta još mora da se ulaže da bi se živelo od poljoprivrede?
– Voćka mora da prođe sve žive inspekcije i kontrole da bi zadovoljila standarde EU. Morate pravilno da đubrite, navodnjavate, prihranjujete i štitite od bolesti i o tome vodi računa agronom koji nas savetuje. Za obradu zemlje treba vam nafta, traktor, prskalica, đubrivo… Država je sad seljaku nametnula da mora da ima registrovano domaćinstvo. To znači da moram da imam i knjigovođu koga plaćam.
Mislite li da država dovoljno brine o seljacima?
– Niko nas ne zarezuje dva posto. Evo primera. Ministarstvo je davalo neka podsticajna sredstva. Konkurisao sam za navodnjavanje kap po kap za voćnjak od devet hektara. Za projekat sam dao 2.000 evra da bi mi odobrili 18.000 evra. Država me je u međuvremenu odbila, žalba se negde zagubila i na kraju nikom ništa. Za te pare koje sam dao za projekat mogao sam da kupim pumpu. Sve što vidite ovde morao sam sam da zaradim.
Nikad niste uzeli čak ni kredit?
– Nikada! U jednom požaru izgorele su mi sve poljoprivredne mašine. Tražio sam kredit za traktor, jer bez njega ne možete, ali je odobrenje stiglo posle šest meseci. Pa seljak ne može da čeka toliko dugo. Prođe sezona dok se oni na šalterima smiluju.
Liči li selo na nekadašnja?
– Nije to više kao nekada. Seosko domaćinstvo danas se tretira isto kao i bilo koja firma. Zato danas u selu nema stoke, jer se ne isplati. Stavite na papir koliko krava pojede, a koliko daje. Kad vidite da ste u gubitku, morate da počnete isplativiji posao. U celom selu danas nema 20 krava.
Ima li bar profita?
– Zarada ne pada odmah, nego tek posle treće i četvrte godine od početka bilo koje proizvodnje. I ne pada s neba. Odatle može da padne samo kiša, mraz… Ove godine smo imali poplave, pa nas je grad dokrajčio. Desetine hiljada evra je potrebno da se nad voćnjacima postave protivgradne mreže. Treba to zaraditi.
Vodi se nezvanična kampanja da bi mladi trebalo da se vrate na selo. Šta biste vi poručili onima koji o tome razmišljaju?
– Da se uzdaju u Boga ili ako imaju nekog gore u Vladi. A mogu i da kupe štrangu da se obese! Pa šta će da radi na goloj zemlji. Rukama da je čeprka. Za jedan osrednji traktor treba mu bar 15.000 evra. Da bi neko došao sad na selo, na napušteno imanje, i počeo proizvodnju, mora da ima trosoban stan u centru Beograda. Da ga proda i sve pare uloži. Mene više brine što je mnogo mladih otišlo, ne u naše gradove, već u inostranstvo. Neće imati ko da radi!
Amanet predaka
– Miroslav Pavlović je rođen 1956. godine u Blaznavi kod Topole. Ostao je na imanju svojih predaka koje je u posedu Pavlovića najmanje 300 godina. Potomak je Aranđela Pavlovića koji je posle rata emigrirao u Ameriku.
– Ima 10 hektara zemlje i nešto šume. Devet hektara je pod voćem, a jedan je zasejan detelinom. Gaji jabuke, breskve, višnje, kajsije. Pre toga bavio se stočarstvom. Imao je više od 20 krava i prodavao mleko, ali je od tog posla odustao zbog niske otkupne cene. Sada u oborima od stoke ima svega šest ovaca. U svom domaćinstvu ima dve kuće, trem ispod koga su skoro sve poljoprivredne mašine i savremeno opremljenu hladnjaču za voće.
– Oženjen je Ljiljanom i imaju troje dece. Ćerka mu je udata, stariji sin Jovan je oženjen i sa svojom porodicom živi i radi na imanju. Najmlađi sin sprema se da potraži posao na nekom od prekookeanskih brodova. Miroslav se nada se da će osmogodišnji unuk Mateja, koji živi s njim, jednog dana nastaviti porodičnu tradiciju.
Dakle, ni na selu nije baš lako?
– Svi misle kako seljak uživa! Radi kad hoće, koliko i šta hoće. Nije tako. Od ove zemlje i naše pameti zavisi opstanak cele porodice. Mozak mora da ti radi trista na sat. Nama nema ko da pomogne kad zapadnemo u besparicu ili kad rod propadne. Nema socijalnih službi, ustajanje je u pet ujutru i radi se dok god možeš. Bez ičije pomoći uspeo sam da održim imanje svog čukundede, unapredim ga, izrodili smo i odgajili troje dece supruga Ljiljana i ja. Nije malo!
Da je država vaše imanje, kako biste je vodili?
– Morate da se odlučite za jednu stvar koja je najisplativija i to da terate do kraja. Najgore je kad se jedno započne, pa se pređe na drugo, treće. Od takvog vođenja imanja, pa i države, nema hleba. Ono što ti je ostalo posle svih ulaganja, to je tvoje i time raspolažeš. Ako trošiš ono što nemaš, onda si nadrljao.
Bavite li se politikom?
– Nemam vremena da mislim o politici. To je više za dokone ljude. Ali znam da su seljaci najbolje živeli za vreme Tita. Malo se radilo, a bilo dosta para. Narod kupovao, nije pitao. Sad je došlo neko loše vreme. Mnogo se radi, a para nema. Po tome vidim da li je politika u državi dobra ili ne valja. Više od 40 godina sam držao tezgu na Cvetkovoj pijaci u Beogradu. Prošle godine sam morao da je otkažem. Prodaja slabo ide.
Da li se kajete što ste ostali na selu? Mislite da li bi vam bilo bolje da ste imali posao u nekoj firmi?
– Ja lepo živim ovde sa svojom porodicom. Od malih nogu sam na selu, navikao sam. Kad bi me sad neko naterao da sedim u kancelariji, poludeo bih. Gledam ove službenike, nemaju oni šta tu da razvijaju mozak. Kad vodiš domaćinstvo, moraš da ga uključiš, jer od tebe zavisi opstanak cele porodice. Ako ne radiš kako valja, propašćeš.
Ko je najveći neprijatelj seljaka?
– I prijatelj i neprijatelj ti je nebo. Jer, možeš sve pametno da radiš, ali od njegove milosti dobrim delom zavisiš. Svi znaju da smo ove godine imali poplave. Meni je 400 stabala voćaka uništeno. Slične si bile i 1964. i 1999. godine. Propadne ti ceo trud i pare koje si uložio.
