Niko više pouzdano ne zna šta se to svih ovih godina čekalo… Donošenje ustava, njegova primena, učvršćenje stabilnije vlade…? Umerenom posmatraču neminovno se mora činiti da je ovakvo stanje srpskog sudstva u izvesnoj meri i posledica političke volje. Narodnim izabranicima, koji su Miloševićev diktatorski režim smenili mešavinom strane pomoći, marketinga i koalicione alhemije, nezavisna i moćna sudska vlast nesmunjivo se morala činiti kao bezobzirna, nepotrebna i nepoštena prepreka njihovoj velikoj odgovornosti i još većoj, baslosnovnoj i bezgraničnoj vlasti.
Čitavi sudovi, među njima i Vrhovni sud, ulazili su u spor sa demokratskim vladama i državnim ustanovama. Procena građana ko je u svakom od slučajeva bio u pravu – sudska ili izvršna vlast – imala je smisla, ali je suštinski takav izbor štetio državi i njenom ugledu. Kada neki ministar posle odluke Vrhovnog suda izjavi kako je reč o zaostalom bastionu prethodnog režima čije odluke neće poslušati, onda se postavlja pitanje, protiv koga je ovaj junak ustao? Da li se drznuo protiv režima, koji je nestao pre mnogo godina i sa čijim je naslednicima sedeo u većinskim ili se sašaptavao u manjinskim kabinetima? Ili je, može biti, cinično napao na nejaku srpsku demokratiju koja zahvaljujući njihovim sitnim računima i nečasnim kombinacijama nikako da se učvrsti i stasa. Konačno, možda više zahvaljujući reformama koje su uslovili strani krediti, donacije i neporeciva potreba da stupimo u Evropsku uniju, došlo je i do dugo očekivanog reizbora. Posledice ovog složenog procesa razmatraće stručna javnost, ono što, međutim, možemo već da kažemo, jeste da je reizbor umesto novog početka ponudio novu etapu. Marketinški, reč je o istinskom debaklu.
Nekoliko sudija i tužilaca koji su se istakli u borbi sa organizovanim kriminalom ili su sudili u najtežim i najkontroverznijim slučajevima nije ponovo izabrano. Ipak, zato je izabrana sudinica koja se nekada nalazila u samom vrhu našeg sudstva, a posle je kao predsednica RIK-a bila u sukobu interesa. Izabran je, tokom pažljivog odabiranja, i jedan sudija iz centralne Srbije kome bi srećnu vest trebalo dojaviti na drugi (i svakako bolji) svet. Konačno ponovo je izabran i sin predsednice Vrhovnog kasacionog suda, a sa njim i još nekoliko potomaka i supružnika.
Možda je najproblematičnija činjenica da prvi ljudi našeg sudstva, njegovi reformatori i moderatori, nisu u stanju da svim kritičarima, kojih bi u času kada hiljade sudija ostaju bez posla, u svakom slučaju moralo biti mnogo, ponude jasan i univerzalan odgovor zašto su doneli baš ovakve odluke. Nema javno predstavljenog i jasnog univerzalnog principa vrednovanja prethodnog rada sudija, niko ne ukazuje na postojanje liste po kojoj bi sudije bile javno rangirane. U javnosti spominju i činjenicu da su se reformatori našeg sudstva i cenzori liste naših sudija, oglušili i o preporuke Venecijanske komisije, što iamjući u vidu deklarativna zalaganja naših vlasti posle 2001. godine, nikako ne valja.
Posle 2001. godine ponekad je spominjan tzv. rumunski model reforme sudstva. Zar zasta nije bilo moguće analizirati javno, jasno i tačno rad i učinak naših sudija. Takvo pročišćenje je bilo potrebno našem neefikasnom, uplašenom i iskvarenom sudstvu. Posle jednog takvog vremenski određenog, neumoljivog i korenitog pročišćenja stalnost i nezavisnost učinili bi naše sudstvo bastionom pravde, narodne slobode i demokratskih prava. Umesto toga dobili smo nemuštu odbranu procesa reizbora, napade nekadašnjih reformskih otezala i Miloševićevih štula i naravno amaterski politički debi predsednice Vrhovnog kasacionog suda, gospođe Nate Mesarović. Ona je, naime, braneći ponovni izbor svog sina na sudijsku dužnost, umesto neumoljive procedure i principijelne tačnosti, stala da hvali mlađanog sudiju, a onda je, baš kako i dolikuje jednoj političarki, spomenula kako je mladi Mesarović izabran za vreme vlade njenih kritičara i kako joj je lično čestitao tadašnji ministar…
Šta više govoriti… Nezavisno i nepolitičko sudstvo teško da smo dobili. Možda je ovim potvrđena prevlast izvršne vlasti nad sudskom i zakonodavnom. Nevolja je i u činjenici da su naše vlasti po prizemnosti svoje prirode i banalnosti težnji uglavnom ispod svake kritike, pa sudstvo koje im je na svaki način potčinjeno može biti samo predmet podsmeha.
