Milan Ilić, koji je devedesetih godina prošlog veka iz rodnog Bukovca kod Despotovca otišao na privremeni rad u Norvešku, svu ušteđevinu uložio je u seoski turizam.
Na porodičnom imanju od pet hektara pre tri godine sagradio je četiri apartmana za 20 gostiju i bazen. Objekti su kategorizovani i dobili su četiri zvezdice. Milan je posao prepustio ćerki Biljani i njenom suprugu Dejanu jer on živi u selu Volda u Norveškoj, a radi u Kulturnom centru Ivar Asen-tunet.
– Najpre smo se bavili poljoprivredom, ali je otac shvatio da je budućnost u seoskom turizmu. Domaćinstvo smo nazvali Jagor, po dedi Živadinu, rudaru, čiji je to bio nadimak.
Manastir Manasija, prašuma Vinatovača, izvor Veliko vrelo i druge prirodne lepote Gornje Resave definitivno privlače veliki broj turista. Posla ima tokom cele sezone, a najviše od jula do septembra.
Tokom praznika i za Novu godinu imamo grupne posete. Ne reklamiramo se, nemamo čak ni Fejsbuk stranicu, a na bukingu smo tek od ove godine. Naša reklama je “od usta do usta”. Ko god dođe, kaže da mu je neko preporučio – kaže Biljana.
Ona dodaje da ranije gotovo nisu imali goste iz Srbije, već samo strance, sa kojima je komunicirala na engleskom jeziku. Nalazili su je preko armbb mreže, koja je dobra, jer gosti ostavljaju svoje utiske o boravku, pa zainteresovani mogu da čitaju njihove preporuke. Nema kontinenta s kog nije bilo gostiju. Biljana je sa svima i dalje u kontaktu. Najdalji gost došao je iz Aljaske.
On je tražio da jede živo meso, a komšinica mu je donosila jaja, nekuvano mleko i neslan sir. Što se tiče stranaca, zbog virusa korona ove godine bili su samo Rusi, a najviše gostiju bilo je iz Beograda i Novog Sada. Svake godine kod nje su na smeštaju vitezovi festivala Just out.
– Gosti kažu da im se najviše sviđa tišina jer smo malo odvojeni od sela, pa se čuje samo pojanje ptica i zrikavaca. Dopada im se i što se osećaju kao kod svoje kuće, jer mogu da beru voće, da šetaju, da sami sebi skuvaju kafu, da sede sa nama ispod trema ili pored bazena. Pošto nudimo samo smeštaj, sarađujem sa ostalima koji se bave seoskim turizmom i preporučujem im gde je najbolja hrana i gde ima najboljih sadržaja. To je zdrava konkurencija jer niko nikome ne može da preuzme posao – iskrena je Biljana.
Ona dodaje da gosti gratis mogu da dobiju kafu, sok, rakijicu, kuvani kukuruz i sve plodove iz njihove bašte. Nekome poklone teglicu džema ili flašu rakije jer od svih voćki prave rakiju, džemove i sokove bez konzervansa.
– Imamo baštu s povrćem, stari voćnjak s dunjama, kajsijama, višnjama, kruškama, jabukama i stubastim voćem, i novi zasad šljiva, zatim aroniju, lešnike, vinograd… Na po hektar i po sadimo pšenicu i kukuruz za prodaju. Pošto imamo i livadu od dva i po hektara, razmišljamo da je pretvorimo u nešto korisnije, pa ćemo najverovatnije da zasadimo šljive ili lešnik – kaže naša vredna sagovornica, koja apartmane održava sa suprugom, a kad baš ima mnogo posla, prijateljice joj rado pomognu, pa ne mora da plaća sobarice.
Poznat po sudžuku
Milan je još kao sedamnaestogodišnji mladić na po nekoliko meseci odlazio da radi u Švedsku. Devedesetih godina prošlog veka otišao je u Norvešku i zaposlio se kao kuvar. Sada je šef u Kulturnom centru Ivar Asen-tunet u Norveškoj. Kako mu je kuvanje prva ljubav, postao je poznat po sudžuku, koji je nazvao po ustanovi kulture u kojoj radi. O njemu su pisale i norveške novine.
– Moja rođena sestra Gordana je u Norveškoj, a kako se otac oženio Norvežankom, s kojom se u međuvremenu razveo, imam još dve sestre i brata. Moj bivši suprug, ćerka Katarina i sin Aleksa žive u Beču. Iako mi je većina rodbine u inostranstvu i iako sam imala radne papire, nikada nisam želela da odem iz Srbije. Ovog života i ovakvog druženja tamo nema. Ne bih mogla, kao što to ovde mogu, da sedim s prijateljima i uživam ispod trema, da slušam muziku i da osvanemo ako nam je lepo. Nikada se nisam pokajala što nisam otišla u inostranstvo – kaže Biljana.
Došla iz Stokholma
Marina Kojadinović, rodom iz Despotovca, koja radi i živi u Stokholmu sa suprugom Slavoljubom i ćerkama Anom, Anđelom i Tanjom, jedna je od gošći koja je sedela ispod trema i uživala u domaćoj hrani.
– Nedostaje mi ovo druženje i sloboda. U Stokholm smo otišli pre 15 godina. Ja sam u penziji, a Slavoljub vozi gradski autobus. Cela familija mi je u inostranstvu – kaže Marina.
