Irski dramski pisac Džordž Bernard Šo konstatovao je da ne postoji iskrenija ljubav od one prema hrani. Priprema i konzumacija različitih namirnica odavno je prevazišla samo puko zadovoljavanje osnovnih potreba ljudskog organizma. Ona je postala uživanje, ljubav, ponekad i luksuz, a često se graniči i sa bizarnošću.
Početkom januara pojavili su se prvi oboleli, a ubrzo i prvi preminuli od opasnog korona virusa u Kini. Kao što je situacija bila pre nekoliko godina sa virusom sarsa, i sada su kao “glavni krivac” označene upravo neobične navike u ishrani. Nakon otkrića da bi izvor zaraze smrtonosnog korona virusa mogle da budu zmije, naučnici su objavili još jednu mogućnost izvora sa kineskog jelovnika – šišmiše.
Različite kulture jedu egzotičnu kuhinju, a Kinezi su poznati kao ljubitelji mesa od kojih bi se drugi začudili ili im bi se čak i zgadilo. Supa od svežih slepih miševa je pravi specijalitet, pa ne čudi kako je virus sa ovih životinja stigao do ljudi.
U nekim delovima Kine, uprkos službenim zabranama, neke životinje poput nekih vrsta riba, škampa, zmija, pa čak i mladunaca miševa, magaraca i majmuna komadaju i čak jedu dok su živi, jer se sirovo meso živih životinja u tradicionalnoj kineskoj medicini smatra izuzetno zdravim.
Srpska kuhinja je ipak, u odnosu na kinesku, dosta konzervativnija, mada je poslednjih godina sve veći broj restorana u kojima se može pojesti i nešto malo neobičnije. Pre nekoliko vekova ishrana se zasnivala na žitaricama, a danas trpeza u našoj zemlji ne može da se zamisli bez mesa. U restorane sve manje odlazimo sa primarnom potrebom da nahranimo stomak, a sve češće da nahranimo dušu.
Iako je još Hipokrat govorio da hrana treba da bude lek, čini se da je ona mnogima postala opasno oružje u rukama. Visokokalorična, previše masna, a često i bogata opasnim sastojcima, sve je veći uzročnik mnogih oboljenja, pa i smrti.
Primer za to je korejsko jelo sanakči, kojem verovatno treba pristupiti s određenom dozom hrabrosti. Ovo jelo se više gleda kao test koji treba da se položi nego kao ukusna poslastica. A i kako bi moglo da bude drugačije kada se govori o žvakanju treperavih krakova nekuvane, žive bebe hobotnice – a žvakati zaista morate i to temeljno. Ako to ne učinite i neki deo sipe ostane živ, odnosno pomera se, tkivo može pipcima da se prilepi za neki deo probavnog sistema, poput grla, i da izazove gušenje. Zabeleženo je desetak smrtnih slučajeva prilikom “uživanja” u ovom jelu.
I Italijani imaju svog predstavnika u oblasti potencijalno smrtonosnih jela. Za italijanski sir ćazu marcu kažu da je “najživlji” na svetu. Ovaj ovčji sir pravi se na Sardiniji na veoma neobičan način. Larve živih crva se postavljaju na površinu sira, a ovaj specijalitet spada u kategoriju luksuznih italijanskih specijaliteta, uprkos tome što larve mogu da se razviju u stomaku i ubiju onoga ko ih je pojeo.
Okrutnost bez granica
Korejci i Kinezi odgajaju pse za hranu. Neki udaraju pse do smrti da bi prodavali meso, drugi dave životinju dok ne ugine u agoniji. Oba metoda su nehumana i društva za zaštitu životinja iz Severne Amerike vode borbu da se zabrane ovi načini konzumiranja mesa.
U Indoneziji, Maleziji i Hongkongu, u specijalnim prilikama, specijalitet je mozak malih majmuna koji se jede dok su životinje još žive. Ova nehumana i okrutna navika polako nestaje ali, nažalost, veoma sporo.
Bubašvaba mu došle glave
Kina je predvodnik bizarnih pojava kada je ishrana u pitanju. Edvard Arčbold preminuo je svojevremeno na takmičenju u jedenju bubašvaba u kineskom gradu Vuhanu. Do smrti je došlo tako što mu je jedna od bubašvaba zakrčila u potpunosti disajne puteve.
