Pravoslavni vernici su se okupili u velikom broju, iako je bio radni dan, da bi videli i celivali jednu od najvećih ruskih svetinja, kako je rekao otac Andrej. Ova ikona ima nadasve interesantnu prošlost, a prvi put se pominje u 13. veku kada su je lovci našli u šumi, na korenu stabla, a kada su je podigli, na tom mestu nastao je izvor.
Priče o čudotvornom dejstvu ikone su se brzo širile, Tatari su je u pustošenjima rasekli u dva dela, da bi posle molitvi i posta na čaroban način srasla u sveštenikovim rukama. Boljševici su takođe pokušali da je unište, čak su i bombu podmetnuli koja je srušila crkvu, ali je ikona ostala neoštećena. Episkop Teofan je 1920. godine ikonu izneo iz zemlje da je spase, i gde god da je sa njom išao, dešavala su se čuda i isceljenja.
Tako je 1928. godine kurska svetinja stigla i u Srbiju, u Miljkov manastir nedaleko od Svilajnca. Narod se okupljao sa svih strana na poklonjenje, zabeleženo je tada: Pred ikonom su ničice padali pripadnici osvetnih kuća i sela, u neprijateljstvu zbog ispaša i utrina zavađena braća, negovorljivi susedi i nesnosne snahe i svekrve, jetrve i zaove. Reči nisu govorili. Stajali su pred njom sa osećanjem preobražaja ljutnje u praštanje, često i roneći suze kajanja i radosti ponovo nađene i vraćali se sa tog svetog mesta kao sasvim drugi ljudi, izmireni i duhovno obnovljeni. Ikona je nošena kroz celu Srbiju, a za vreme Drugog svetskog rata i po ruševinama bombardovanog Beograda.
Jedno vreme je boravila u Ruskoj crkvi na Tašmajdanu i u manastiru Jazak. Otac Andrej je rekao da je njenim čuvanjem u Srbiji ona postala u neku ruku i srpska ikona.
Iz Beograda na MenhetnPosle smrti vladike Teofana, koji je sahranjen u Iverskoj kapeli na beogradskom Novom groblju, ikonu je čuvao prvojerarh Ruske zagranične crkve, mitropolit Anastasije, koji ju je 1944. godine odneo u novu emigraciju- u Ameriku, gde se od 1951. godine pa sve do danas čuva u njujorškom Sabornom sinodalnom hramu RZC na Menhetnu. |
