Oto Luhterhant (Otto Luchterhandt), nemački humanitarni aktivist, rekao je u intervjuu datom listu Standard (Der Standard) da se situacija u Nagornom Karabahu, trećem najeksplozivnijem izvoru tenzija na Kavkazu – rapidno pogoršava. On veruje da lekcije iz prethodnog rata na Kavkazu – nisu naučene. Predsednik Azerbejdžana Ilkam Alijev (Ilkham Aliyev) izjavio je u Londonu sredinom jula ove godine da "ne isključuje još jedan oružani sukob u regionu, iako je još uvek na snazi pakt o nenapadanju između Azerbejdžana i Nagorno Karabaha."
"Sukob između Rusije i Gruzije je, između ostalog, počeo i zato što nije postojao nikakav potpisani mirovni sporazum između Gruzije, Abhazije i Južne Osetije,“ rekao je Luhterhant.
Ministar spoljnih poslova Ruske federacije, Sergej Lavrov, podsetio je nedavno da je njegova vlada više puta ponudila Gruziji potpisivanje sporazuma o međusobnom nenapadanju i to mnogo pre rata iz 2008. godine, ali da su takve inicijative uvek nailazile samo na mnoštvo uslovljavanja druge strane. "Prvo je gruzijska vlada zahtevala da ruski mirovnjaci budu uklonjeni a administracija Južne Osetije zamenjena. Odmah je bilo jasno da njih ne zanimaju mirovni sporazumi, ali smo mi ipak nastavili svoje napore da ih urazumimo,“ rekao je Lavrov.
Svi kontakti sa vladom u Gruziji prekinuti su posle posete Kondolize Rajs Tbilisiju 10. jula prošle godine. Bušova administracija i nekolicina evropskih političara snose odgovornost za odluku Sakašvilija da napadne Južnu Osetiju, pošto su bezrezervno podržavali svaku njegovu inicijativu. Da su, umesto toga, insistirali na mirnom rešenju problema, rat bi najverovatnije bio izbegnut.
Oto Luhterhant veruje da Rusija ne bi priznala nezavisnost dve republike da nije bilo ratnih dejstava: "Rusiji svakako nije bilo u interesu da izgubi priliku da utiče na unutrašnju politiku Gruzije. Uz to, ona sada mora da se brine o dve nove teritorije.“
Nemački stručnjak veruje da je situacija na Kavkazu ponovo počela da se ubrzano komplikuje. Azerbejdžan nastavlja da ojačava svoju vojsku uz prećutnu saglasnost Zapada, što potkrepljuje bojazan da se njegov predsednik može odlučiti na agresiju sve dok međunarodna zajednica ćuti.
