Ukoliko bi Srbija uvela sankcije Rusiji, Moskva bi to mogla da tretira kao neprijateljski stav i da nas stavi na listu neprijateljskih zemalja, kaže za “Vesti” nekadašnji diplomata Zoran Milivojević. On ističe da bi posledice mogle da budu i teže.
Možete li da nam kažete na koje posledice mislite?
– Ono što može da bude pogubna posledica za nas i naš državni i nacionalni interes oko Kosova i Metohije je da Moskva prihvati da se, recimo, u debatu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija uključi pitanje Rezolucije 1244 o Kosovu i Metohiji i da zapadne članice Saveta bezbednosti i Saveta bezbednosti u proširenom sastavu, jer imaju većinu, predlože prijem Kosova u punopravno članstvo u UN. Ukoliko bi se Rusija uzdržala pri glasanju onda bi prijem Kosova prošao.
Da li bi Kina, koja je takođe član Saveta bezbednosti UN, sprečila ovakav scenario?
– Kina svakako uvažava naš stav o suverenitetu i teritorijalnom integritetu. Međutim, u slučaju Kosova se smatra da je ipak u nekom globalnom smislu, Moskva prva pozvana za to pitanje, pogotovu u Evropi. Kina bi, sigurno, bila prvopozvana za ulaganje nekog veta kada je reč o onome što je u njenom okruženju, o Tajvanu ili nekom od problema u tom delu sveta. Odnosno, oko nekih odnosa u Pacifiku, vezanih za stabilnost i bezbednost, za akcije Zapada koje ne odgovaraju kineskim interesima.
Peking uz Moskvu
Ako bi Moskva uložila veto u slučaju KiM da li bi to učinio i Peking?
– Kina u poslednje dve godine, kada je reč o važnim globalnim pitanjima, ulaže veto zajedno s Rusijom, jer na taj način daje do znanja da ima stav i da je velika, odnosno globalna sila. U slučaju KiM, ako bi Rusija uložila veto, to bi sigurno uradila i Kina. Ali, ako Moskva bude uzdržana, postoji objektivna opasnost da i Kina bude uzdržana, jer je to ipak dalje od njene zone.
Jesu li zato odnosi s Rusijom izuzetno važni za nas?
– Da, stav Moskve prema nama, prema pitanju KiM, za nas je primarni interes u odnosima s Rusijom u ovoj situaciji, pored, naravno, prijateljskih odnosa. Mislim da je pitanje KiM, kada je reč o našim odnosima s Rusijom, važnije za naš državni i nacionalni interes od snabdevanja naftom. Ima veću težinu, jer ovde je reč o državi. Pitanje KiM nije samo pitanje njegovog statusa, već i statusa države Srbije, jer ako bi Kosovo ušlo u UN, onda ni Srbija više ne bi mogla da bude članica UN, ovako kako je sada.
Kakva bi, u tom slučaju, bila?
– Sada je punopravna članica UN, punog međunarodnopravnog kapaciteta i subjektiviteta, u granicama koje podrazumevaju KiM u njenom sastavu i to je suština priče. Ako bi Kosovo bilo priznato kao članica UN, menjao bi se i međunarodni položaj Srbije, a pitanje je kako bi se to odrazilo u budućnosti. Tako nešto bi otvorilo masu pitanja, a u svakom slučaju bi se menjao ne samo međunarodni, već i unutrašnji položaj Srbije, i to značajno. Od Ustava, pa do toga kakav bi odraz to imalo na njenu poziciju u regionu, jer bi Kosovo kao država ušlo i u NATO i stvorilo jedan novi ambijent na ovom području. I, to nije sve.
Koje su još moguće posledice?
– Pitanje je kakav bi to bio odnos i kapacitet Srbije da, recimo, deluje u zaštiti interesa prema srpskom narodu u regionu. Zatim, kako bi to tretirale države koje ne priznaju Kosovo i koje iza toga stoje. To znači da ima masa nekih stvari. Zato mislim da oko pitanja KiM ne bi smelo da bude diskusije. To je prvi i najvažniji interes države Srbije i Srbije kao države. Ovo pitanje ima apsolutni prioritet kad govorimo o interesima Srbije u svetlu globalnih sukobljavanja i svega što se sada događa. Zato je i prioritet kao kriterijum za ocenu kako ćemo se ponašati. Mi možemo i trgovati i razgovarati o svim drugim pitanjima, možemo da vodimo dijalog i oko sankcija, jer ima osam nivoa tih kaznenih mera. Može i o tome da se razgovara.
Primer Kipra
Da li neuvođenjem sankcija rizikujemo zamrzavanje pregovora sa EU?
– Pre toga moramo da se razumemo i da se dogovorimo oko jedne stvari: prihvatamo li da uđemo u EU bez Kosova? Ako ne prihvatamo, onda je to tema koja je takođe predmet jednog dijaloga sa EU. Kipar je članica ove evropske zajednice, a već 40 godina ne kontroliše deo svoje teritorije. I to nikome ne smeta, a Kipar je bez problema članica UN. Tu treba tražiti neki modus vivendi. Ostalo je predmet za dijalog, za proces pristupanja, za usklađivanje, za obaveze… Zovite to kako hoćete i pravna država i vladavina prava i ljudska prava i odnosi u regionu, korupcija, organizovani kriminal, slobode… Sve je to, bez problema, predmet dijaloga i tu Srbija treba apsolutno da bude na liniji svog evropskog puta, jer je to njen interes. Interes je ne samo ekonomija, već i da uredimo državu prema normalnim standardima razvijenog sveta. To nije sporno, jedino je pitanje same države, njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta koje po mom uverenju ne bi moglo da bude predmet, u smislu da treba da se odreknemo dela teritorije, a da nam se garantuje brži pristup koji opet ništa ne znači.
Šta možemo očekivati ako prihvatimo uslove Zapada?
– Pitanje je možemo li očekivati brzi ulazak u EU ili će to biti, kako se čulo, za deset godina. Ne znamo, nema nikakvih garancija. Postoji problem, jer nema garancija i to treba da bude predmet nekih razgovora. Ja nisam za bacanje predloga u korpu, već za razgovore. Treba razgovarati o ponudi francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca. Videti šta je to, mada tu postoji druga stvar.
Proširenje u drugom planu
Koja je to druga stvar?
– Takođe otvoreno pitanje, a to je da politika proširenja nije na agendi EU. Ona se bavi sobom, ima dosta unutrašnjih problema, ulazi u fazu kad se razmišlja o ozbiljnim reformama u funkcionisanju. Recimo, oko pitanja glasanja, da li treba da bude većinsko ili konsenzus, pa koji su odnosi unutar EU? Da li će revidirati Lisabonski sporazum i u kom pravcu? Postoji niz otvorenih pitanja koje je proizvela pandemija, migracija i ceo proces od 2015. godine, pa ekonomska kriza i recesija, energetika, odnosno masa pitanja koja EU mora da reši kod sebe. Tako da je politika proširenja u drugom planu, a mislim da će mehanizam za delovanje u narednom periodu biti Evropska politička zajednica (EPZ) putem koje će EU delovati prema državama kandidatima i evropskim zemljama koje nisu kandidati. Znači, prema nama i ovom regionu, pa Ukrajini i Moldaviji kojima je nedavno data kandidatura, ali i prema Azerbejdžanu, Jermeniji i Turskoj koje su evropske zemlje.
Da li to znači da nam je ulazak u EU daleko?
– Politika proširenja nije zvanično na agendi u ovom sazivu, a da li će biti 2024. godine, kada bude izabran novi saziv Evropskog parlamenta i Evropske komisije, videćemo. Zasad u Briselu dominira pristup da prioritet treba dati unutrašnjim reformama i konsolidaciji zemlje, iza čega stoji Makron. Zbog toga imamo i novu metodologiju na osnovu njegovih predloga, a na osnovu čega imamo i EPZ. To su sada novi mehanizmi, a kako sam već pomenuo, sigurno je da je politika proširenja u drugom planu. U kojoj meri geopolitika dominira, najbolji primer je kandidatura Ukrajini koja nijedan važeći kriterijum nije postigla. U tim okolnostima je jasno da ove ponude i izveštaj Evropske komisije treba ozbiljno da razmatramo i da budu predmet daljih diskusija, analiza i razgovora.
Dijalog “bez odlaganja”
Zašto baš sada iz EU stiže poruka o pregovorima Beograda i Prištine “bez odlaganja”?
– To je zato što su geopolitički ovo pitanje i Rusija u prvom planu, i to je interes Zapada u ovom trenutku. Odnos sa Rusijom je prioritet i kriterijum svih kriterijuma u odnosima Zapada sa trećim zemljama. Ne samo u našem slučaju.
Dvostruki aršini
Šta Srbiju čeka u narednom periodu?
-Toliko je jasno i očigledno da se dinamika diže. Naš region je važan, dobio je značajnu poziciju zbog ukrajinskog sukoba. Sada se u Evropi prave neke nove granice, nešto se dešava. Stari kontinent je trenutno najnestabilniji na svetu i nije slučajno što na poslednjem
zasedanju Generalne skupštine UN, osim zapadnog jezgra koje je govorilo o Ukrajini, one dve trećine sveta su govorile o drugim problemima. Svet je podeljen, mi smo geografski nešto što se smatra nerešenim, a u jezgru smo kao enklava. To je problem i zbog toga pritisak raste. Nema razlike između naše i pozicije Azerbejdžana, a vidimo da oni i nisu uveli sankcije i niko ih, kao nas, ne pritiska da to učine danas-sutra. Moldavija ne kontroliše deo svoje teritorije, a dobila je kandidaturu bez problema.
Nezavršeni poslovi
Zašto zapadne zemlje vrše sve jači pritisak na Srbiju?
– Da bi ceo region bio integrisan, a ne može biti integrisan zato što ima dva nezavršena posla, a to su Kosovo i Metohija, kao i Bosna i Hercegovina. Rešavanjem Kosova, Zapad hoće da završi priče oko slučaja sui generis i da to zatvori. Da spreči mogućnost da kosovski presedan bude argument za druge slučajeve, konkretno i Vladimiru Putinu za nove aneksije, ali i nekom drugom sutra. Da završi priču s međunarodnim pravom, da to ne postoji i završili smo, a onda možemo sve drugo da tretiramo ili po međunarodnom pravu ili kako im odgovara.
Jasne poruke
Da li su odlazak albanskih predstavnika s juga Srbije u SAD i njihove poruke još jedan vid pritiska na Srbiju?
– Ništa nije isključeno. Sve forme pritisaka su na stolu. Ne treba nikada računati na razumevanje velikih sila. Kada su u pitanju njihovi interesi, onda treba gledati kako da se spasite, a nemate iluzija da će oni razumeti i uvažiti neke argumente. Sada smo u fazi kada imamo sukob na globalnom nivou, sukob velikih sila. To je potpuno jasno i u tom smislu je sve moguće. Očito se podigla dinamika. Ne samo da će Albanci ići, nego pogledajte ko je od naših bio u Vašingtonu, i predsednik parlamenta i ministri. Stalno imamo izjave ambasadora SAD u Srbiji Kristofera Hila, ali i američkog ambasadora u Prištini koji je vrlo rezolutan, dakle međusobno priznanje ili ništa, pa nemačku šeficu diplomatije koja kaže da Srbija ako ne prizna Kosovo treba da zaboravi na ulazak u EU. Da li su nam potrebne druge poruke?
