– Pobegao sam kada su Ukrajinci pokušali da me regrutuju da ratujem protiv Rusa. Da nisam otišao, uhapsili bi me, ubili… – priča Aleksej spuštene glave, dok u rukama obrće čašu.
U Ukrajini je živeo u Zaporožju, gradu na reci Dnjepar, koji broji skoro 800.000 stanovnika. Tamo je završio srednju mašinsku školu i diplomirao na tehničkim naukama.
Kao inženjer metalurgije radio je u metalurškom kombinatu, ali je zbog male plate bolji život rešio da potraži u Španiji, gde je svojevremeno živeo sa suprugom Peruankom.
– Ona je i dalje tamo, u Madridu. Razveli smo se. Ja sam se onda vratio u Zaporožje iako se tamo živelo loše i pre rata. Sada je tek tragično. Nema vode, nema struje. Poslednji put kada sam se čuo sa majkom samo mi je rekla: "Sine, ne vraćaj se", priča Aleksej.
Iz Ukrajine je prvo izbegao u Crnu Goru koju opisuje kao "lepo turističko mesto, ali ništa više od toga". Potom je stigao do Bosne i Hercegovine i posetio Republiku Srpsku za koju je čuo da ima sličnu sudbinu kao istok Ukrajine.
– Srpski narod, a tuđa zemlja. Takva nam je sudbina. Možda zato osećam da ovde pripadam. Lutao sam takoreći po celoj Evropi, ali nigde nisam osetio toplinu doma kao u Srbiji, kaže on.
Smešten je u centru za azilante u Krnjači, u sobi sa još jednim pravoslavcem, Brankom iz Makedonije. Dane provodi učeći srpski, pa smo tako na njegovom stolu zatekli Ljermontov roman "Junak našeg doba", sa paralelnim stranama na srpskom i ruskom jeziku. Aleksej nam je odmah pokazao i svesku ispisanu lekcijama iz gramatike.
– Naučiću srpski kao maternji i potražiti posao. Bilo kakav. Svoj put posmatram kao avanturu. Biće teško, ali zanimljivo. I nadam se sa srećnim krajem – poručuje mladi Rus.
Šta mu se najviše sviđa?Za mesec dana u Beogradu, Aleksej je obišao sve muzeje, gde su ga pustili da uđe besplatno. Naročito, kaže, voli da prošeta do Hrama Svetog Save, a najlepšim delom Beograda smatra Kalemegdan. |
