Ruke pune žuljeva za lepše sutra

Rade bez kukanja: Nešići sa predstavnicima opštine Vladičin Han

 

– Uvek smo želeli da imamo punu kuću dece, desetoro bio je naš broj. Ali zaustavili smo se na devetoro. Bog je tako hteo! Moja Negoslava je imala izuzetno težak porođaj i jedva je ostala živa. Zdravlje joj se polako vraća, deca su sva, Bogu hvala, živa i zdrava, sita i vesela. Radimo od jutra do mraka kako ne bismo preživljavali i sanjali komad hleba. Sve ono što je osnovno i šta nam treba sada imamo, a svi članovi naše velike porodice koji mogu rade od jutra do mraka. Odmaraju se kada idu u školu i pišu domaće zadatke – počinje priču Goran Nešić, glava kuće sa 11 članova, štićenika Humanitarnog mosta "Vesti".

Prinova: Majka Negoslava sa Kristinom   Stigla i kolica Beba Kristina dobila je nova kolica od rukovodstva skupštine opštine Vladičin Han. Kolica su uručili Novica Petrović, pomoćnik predsednika opštine i Maja Stevanović član opštinskog veća. – Ne odustajemo od cilja da Nešiće trajno zbrinemo i omogućimo im da što normalnije žive. Želja nam je da se se Goran stalno zaposli i to ćemo staviti kao prioritet kad je u pitanju ova vredna porodica – ističe Stevanovićeva.

Beba Kristina za koji dan puni tri meseca, napredna je zdrava i vesela. Čuvaju je svi, ko kako stigne i ima vremena od kućnih i drugih obaveza. Svi joj se raduju, a najviše braća i sestre: Milan (14), Aleksandra (13), Luka (10), Vesna (8), Andreja (7), Jelena (5), Lena (3) i 20-mesečna Dunja.

– Radimo imanje u rodnom selu Urvič, sedam kilometara udaljenog od Hana, sa decom i ostarelim ocem koji nam pomaže. Svakodnevno sam tamo, moram da gledam i bolesnu majku. Nije lako, ali mora se, roditelj se nikad ne ostavlja. Sa najstarijim sinom Milanom održavamo imanje, imamo dve krave, tele, svinje, kokoške… Obezbedili smo seno za zimu, radilo se muški, sada smo srećni i spokojni. Biće mesa, sira, mleka, jaja… Malo li je?! Sadili smo i baštu, za naše potrebe od svega pomalo. Napravili zimnicu, od ajvara do turšije i paradajz sosa, a biće i kiselog kupusa oko 100 kilograma, da preguramo zimu.

Nešići su izuzetno skromni, vredni ljudi, to će vam svi u Hanu reći. Njima je bitno da imaju ono najosnovnije, da nisu gladni, da su obučeni u čisto i da zimu dočekaju u toplom.

– Nabavili smo dovoljno drva u našoj šumi, sa decom i prijateljima sve smo sredili kako treba za zimu. Još imamo sredstva za higijenu, odeće i ostalog što nam je pristiglo od dobrih ljudi iz Kanbere u Australiji. Hvala im puno, svima se vratilo stostruko. Naše nije da kukamo, puno toga nam fali, ali kad te neko pomaže ne možeš da izvoljevaš već prihvataš sa najvećom zahvalnošću šta ti se ponudi.

Gledam da odem i u nadnicu, u seču drva kako bismo došli do novca jer plaćamo struju, vodu i ostale komunalije. Treba i novca za bebu, za neke lekove. Deca ne mogu na ekskurzije skupo je to za nas, ali se ne žale, a mi im ulivamo nadu da će ona puno bolje živeti od nas jednog dana kada postanu svoji ljudi – kažu domaćini.
Jedino za čim Goran žali to je da mu stalno obećavaju u opštini neki posao, ali nikako da se to ostvari.

"Razumem ja njih, možda nemaju gde da me zaposle. Bilo bi nam lakše kada bih imao platu svakog meseca, a za sve ostalo što nam treba tu je selo Urvič. Živeli bismo bez stresa i pritiska. Ali, ne mogu da ne budem nezadovoljan ljudima iz opštine, posebno kad je reč o Vladici Kostiću, pomoćniku predsednika opštine, koji nas redovno posećuje. Kad može i pomogne – kaže zahvalno Goran Nešić.