Srbija je na prosjačkom štapu, to čak i priznaje nova vlada. Nekad su po kantama za đubre čeprkali sakupljači papira, uglavnom Romi koji su se sjatili u srpsku prestonicu sa svih strana, što s Kosova, što iz unutrašnjosti, jer Beograd je jedini grad u Srbiji gde još ima posla. Poslednjih nekoliko godina iz kontejnera vire i penzioneri i oni koji su ostali bez posla, a tranzicija im pojela radni staž. Statistika pokazuje da oko milion ljudi živi na ivici siromaštva.
Nekadašnji glavni računovođa jedne uspešne jugoslovenske fabrike danas se izdržava na ulici.
– Srbija nikada nije bila gladnija – kaže u dahu 70-godišnja starica, krijući izborano lice. Neće da se fotografiše i ne želi da se predstavi jer se plaši da će je prepoznati. – Živim na Zvezdari, u dvosobnom stanu sa dvojicom sinova, nezaposlenih. Obojica su prevalila 40, jedan ima fakultet, drugi višu školu, a nijedan dan radnog staža. Povremeno rade kod privatnika, koji ne plaćaju, posle dva-tri meseca ih najure i ako dobiju 100 evra, srećni su. Živimo od penzije, koju sam nasledila od pokojnog supruga. Dva hleba dnevno, tri kilograma krompira ili kilo pasulja i to je to. Ako sve to kupujem redovno, onda nemam novca za lekove, a pre nekoliko godina sam preživela težak infarkt, pa danas pijem šaku lekova, a još sam i dijabetičar.
Baka je od prošlog januara počela da obilazi kontejnere po Zemunu i Novom Beogradu jer u tim delovima grada nema ni prijatelje ni rođake i niko neće moći da je prepozna.
– Stid je velika muka, ali šta ću. Muka me naterala, u početku sam tražila odeću i obuću – kaže nesrećna žena i objašnjava da je tu pokupljenu robu prodavala na zemunskom buvljaku. – Od sredine prošlog leta se situacija promenila i sad se i te kako obradujem kad pronađem lekove isteklog roka ili stare predmete koji završe na buvljaku u Zemunu. Tako je kontejner postao moja riznica.
Štake kao alat
Muka i nemaština su prislili mnoge da im obilazak kontejnera postane radna i svakodnevna maršruta, koja život znači. Među njima ima i izbeglica, onih kojima je rat zauvek oteo budućnost.
– Moj život je tužna priča i podseća na sve priče onih jadnika koji su istrgnuti iz rodne grude. Izbeglica sam iz Korenice, a tamo mi je spaljena kuća. Četiri godine sam proveo na ratištu, a kad je rat počeo, 1991. godine, imao sam 32 godine i tog leta je trebalo da se oženim. Od ženidbe nije bilo ništa, moja izabranica je sa rođacima otišla u Australiju, a ja sam ostao da branim svoje rodno mesto. Hrvatska "Oluja" nas je 1995. poterala iz porodične kuće i tako danas živim na sestrinoj grbači u Zemun polju. Ona je nekako sa suprugom skrpila nešto novca i kupila dvosoban stan u kome živi nas petoro, sestra, njen suprug i njihovo dvoje dece, koji su studenti. Niko od nas ne radi i niko nema uslova za penziju – kaže 58-godišnji Dule.
U ratu je ostao invalid zbog čega pri hodu koristi štake.
– Dobro mi dođu te štake jer njima rovarim po kontejneru. Nalazim svašta – od hrane, lekova, praška, novca, zlata, bakra do gramofona. Najvrednije što sam pronašao bilo je nekoliko hiljada evra, koje sam podelio sa svojim ukućanima, ali im nisam rekao čime se bavim, mada sestra naslućuje, jer su joj komšije otkrile da me viđaju oko kontejnera i na buvljaku sa džakovima starih stvari. Ona se ljuti, svađamo se, ali od nečega se mora živeti – kaže sagovornik "Vesti".
Neazposlenost koju su Srbiji donele tranzicija i svetska ekonomska kriza godinama uzima svoj danak. Izvesno je da milion ljudi u Srbiji nema nikakvih zvaničnih prihoda, ali se svi snalaze kako znaju i umeju. Neki od njih rade na crno, a mnogi izdržavaju supružnici, deca, roditelji. Koliki je stvarni broj žitelja Srbije koji nemaju svakog dana za hranu, niko ne zna.
Ilegalni život
Mnogi Romi u Srbiju stižu iz Evropske unije jer su tamo živeli i radili na crno. Takva je i sudbina 18-godišnjeg Danijela, koji je deportovan iz Luksemburga pre nekoliko meseci.
– Rođen sam u Luksemburgu, tamo mi žive tri brata i sestra, a majku, oca i mene su njihove vlasti deportovale jer smo bili bez papira. U Luksemburgu sam se bavio prikupljanjem bačenih električnih aparata, koji su ispravni, a bace ih jer se na tržištu pojavilo nešto novo. Malo ih uglancam i prodam. Odlično sam zarađivao, bio sam car – rezignirano kaže Danijel žaleći za prošlim danima.
Kaže da roditeljima nikada neće moći da oprosti što ga nisu prijavili u Luksemburgu, gde se rodio.
– Živeli smo ilegalno u Luksemburgu više od 18 godina, što mi je napravilo dodatne probleme kada su nas proterali jer nigde nisam bio prijavljen. Ja ne postojim – kaže kroz neveseo osmeh i objašnjava da ovih dana privedi kraju proceduru prijavljivanja u Srbiji.
Tranzicija, ratovi, tajkuni, lopovluk političara – i Srbija je postala jedna od najsiromašnijih država Evrope.
– Mnogo je gladnih ljudi, jedan od njih sam i ja, ali ne dam se – kaže 58-godišnji Dule iz Zemuna, koji kaže da je do pre nekoliko godina radio u fabrici koja je proizvodila četke, ali onda je firma propala i on se potuca od nemila do nedraga.
– Imam još tri godine do penzije, ako se mere godine radnog staža, a osam ako se gleda po starosti, ali slutim da neću doživeti penziju. Kontejneri su postali moja sudbina pre nekoliko godina. Poslednji posao mi je bio u jednom novobeogradskom luna-parku koji se preselio u provinciju – objašnjava naš sagovornik, koji u Zemunu ima nasleđenu porodičnu dvosobnu kuću, pet kćerki i sina.
– Tada sam shvatio da mi je najpametnije da krenem u pohod na kontejnere i nije loše. Ne žalim se. Bacaju ljudi sve i svašta, od zlata, preko starog nameštaja do novca – otkriva Dule i kaže da je pre nekoliko meseci pronašao u beogradskom naselju Resnik, u kontejneru, pola kilograma zlatnog nakita.
– Sreća je što sam relativno zdrav, imam povremene srčane tegobe i regulišem ih čajevima. Teško je, ali šta ću, kad me komšija zvao da krenem sa njim, sredinom 80-ih u Nemačku, nisam hteo i eto moj komšija je gospodin čovek, a ja sam rovokopač kontejnera – rezignirano kaže Dule.
|
Sigurnost u prošlosti
Komunalna policija |
