Porodica Ignjatović iz rudničkog sela Majdan najstarija je srpska rudarska porodica! Rudarstvom su počeli da se bave još mnogo pre Karađorđevog ustanka, na Rudniku, pre više od 250 godina, ali je rudarska tradicija ove porodice, stara duže od dva veka, završena odlaskom Dragoslava Ignjatovića (70) u penziju.
– Prvi u koji se u porodici pominje kao rudar jeste Ignjat Švabić, rođen 1797. godine koji je, kako stoji u tefterima iz tog perioda, rudarenjem počeo da se bavi zajedno sa svojim ocem, čije ime, nažalost, nije zabeleženo. Mi smo po njemu i dobili prezime Ignjatović, a Ignjata pominje i Karađorđe u pismu koje je 16. oktobra 1809. godine poslao Bonaparti od kojeg je tražio pomoć za obnavljanje rudarstva na Rudniku. Pominje se još i u pismu koje je, 3. maja 1835. godine knjazu Milošu Obrenoviću poslao Petronije Andrejević iz Brusnice. On je uz pismo poslao i uzorak rude do koje je, kako je pisalo, došao uz pomoć Ignjata iz Majdana i da će mu Ignjat potom sve objasniti u vezi sa rudom sa Rudnika – objašnjava za “Vesti” Dragoslav rudarsku istoriju svojih predaka.
Koliko je tačno Ignjatovića, počev od Ignjata i njegovog oca, do danas rudarilo na Rudniku, Dragoslav ne zna, kao ni koliko su iz utrobe čudesne planine Rudnik iskopali rude bakra, cinka, olova, zlata, srebra…
– Na žalost, ne znam poimenice ni sve pretke, ali mislim da, ako se uzme u obzir da je radni vek rudara najduže 30 godina, onda sam ja osmo ili deveto koleno rudara. Znam da je moj otac Milivoje, od koga sam ja nasledio posao sa sedam kora, krenuo stopama dede Radojice. Nažalost, sa mnom se prekida naša rudarska tradicija duga više od 250 godina, jer Ignjatovići nemaju direktnih muških potomaka, ali, ako ćemo pošteno, i ovoliko je dosta od nas Ignjatovića koji smo uvek bili poštovani među rudarima – ponosan je Dragoslav.
Iako, kako kaže, niko ne može ni da pretpostavi koliko su Ignjatovići tokom radnog veka iskopali rude, uveren je da bi od toga mogla da se napravi makar jedna mala planina Rudnik – zaključio je naš sagovornik.
Ignjatovići, koji se sasvim sigurno izdvajaju, nisu bili jedina porodica iz rudničkih sela koje su se generacijama bavile rudarstvom.
Kroz različite istorijske epohe, korišćeni su razni alati, kako za rad, tako i za zaštitu rudara, a Momčilo – Moča Paunović, hroničar planine Rudnik, u svojoj kući čuva više od 100 primeraka lampi koje su korišćenje u rudarskim oknima.
– Prvim rudarima lampe nisu ni bile potrebne, jer su jame bile dugačke svega nekoliko metara, ili su to bile baklje napravljene od kore lipe. Kasnije, kako se zalazilo dublje u planinu, korišćene su razne vrste, a najstarija koju sam pronašao potiče iz rimskog perioda. Reč je o zemljanoj lampi koja je davala svetlost sagorevanjem ulja životinjskog porekla – priča za “Vesti” Paunović.
“Muzej” lampi
Govoreći o istorijatu rudarskih lampi Paunović kaže da je bilo raznih vrsta koje su koristile ulje, potom su pronađene karbirne, koje su bile dugo u upotrebi, pa one na akumulator. Međuitm, kako su sve one, prema Paunovićevim rečima, bile veoma glomazne, napravljene su moderne električne baterije koje daju dobro osvetljenje i mogu da svetle i po desetak sati. Te baterije se i danas koriste, a osim njih rudarima se posao olakšava centralnim osvetljenjem rudarskih hodnika – kaže za “Vesti” Momčilo, kome je najomiljenija Devidova lampa, poznata po tome što je konstruisana tako da detektuje prisustvo opasnih gasova, čime spasava živote rudara.
Šlem glavu čuva
Paunović već godinama sakuplja i rudarske šlemove bez kojih se u okna nikada nije silazilo.
– Pretpostavljam da su Sasi glavu od mogućih povreda štitili komadom kože, Rimljani su, verovatno, imali neke metalne šlemove slične vojničkim, ali su se kasnije rudarski šlemovi pravili od debele goveđe kože i imam ih u svojoj kolekciji. U modernim vremenima u upotrebi su plastični šlemovi – kaže Paunović, koji je sačuvao i šlemove svog dede i oca koji su bili rudari na planini Rudnik.
