Kad je razvozio soda-vodu, Bata je često vodio mene sa sobom. Ponekad je i Mile Majmun bio tu. Potovarimo se na špediter, i raznosimo sifone sa soda-vodom po celom gradu.
Raznosili smo i na Senjaku i Dedinju, gde su stanovala gospoda, od akademika do ne znam koga još. Za usluge su plaćali duplu cenu, jer ako je dvolitarski sifon bio pet dinara, Bata je uvek dobijao više, i do 10 dinara. Tu je Bata finansijski dobro prolazio, jer u to vreme to je bila prilična parica. Za to što smo mu pomagali, uvek nam je davao koju kintu za džeparac.
Od petoro braće Rodića, Toma Soda bio je nekrunisani kralj beogradskog podzemlja, strah i trepet za sve beogradske probisvete. O njemu su se ispredale fantastične priče, pisali novinski članci i feljtoni, sve do sudske presude kojom je osuđen na sedam godina zatvora, koju je odslužio na Golom otoku, najpoznatijem komunističkom gulagu.
Straja Rodić, srećom, nije pripadao tom miljeu svoga brata, tim žestokim beogradskim momcima koji su završavali u Zabeli ili na Novom groblju.
Nerazdvojni drugari
Od polaska u osnovnu školu, Straja je bio nerazdvojni prijatelj Bate Živojinovića, što je i danas, posle šest proteklih decenija. Sve vreme školovanja njih dvojica su zajedno sedeli u klupi, a u slobodno vreme se nisu razdvajali. Sve što su radili, radili su u tandemu – pravili planove i maštali da jednog dana postanu poznati i slavni glumci.
Strajinom ocu, čika Jovi, nimalo se nije dopadalo da njegov sin postane glumac i da se posveti tom "uzaludnom poslu za badavadžije", jer su za njega glumci bili "obični cirkuzanti". Zato je rešio da to spreči po svaku cenu.
Da bi nekako zaustavio svog sina da ne ode u "cirkuzante", otac je doneo definitivnu odluku – Straja treba da nasledi porodičnu tradiciju sodadžije. Kupio mu je i opremio lokal u Nišu koji je morao da proizvede – 20 sifona od 20 litara, isto toliko od deset litara, ali i dvolitarske, litarske i "pikolo" sifone. Još je ugovorio da soda-vodom snabdeva deset kafana u Nišu, a za prevoz robe kupio mu je špediter i konja.
Kada je sve to pripremio, saopštio je sinu: "Od sutra počinješ samostalno da vodiš svoju radnju, ali i svoj život", bila je mudra očeva opomena.
Ode radnja u Nišu
za put u Dubrovnik
Straja je, naravno, poslušao oca i istinski bio zadovoljan njegovom odlukom. Tako je Straja postao svoj gazda, a već sutradan su Straja i Bata stigli u Niš. Pre nego što su otvorili radnju, upisali su glumačku školu, a onda krenuli sa poslom. Straja je ispekao zanat kod oca, pa proizvodnja soda-vode nije bila nikakav problem. Bata je, naravno, bio ceremonijal majstor za organizaciju posla.
Tokom svake nedelje isporučivali su ugovorene količine soda-vode u velikim aluminijumskim sifonima i staklenim od dva, litar i "pikolo" u deset kafana, a posao im je krenuo kako samo može da se poželi. Naravno, obojica su istovremeno pohađali i glumačku školu, kod režisera Rajka Radujkovića.
Prva godina u Nišu brzo je prošla. Jednog jutra u Strajinu radnju je ušao jedan gospodin. Predstavio se da je iz "struke" i da bi od Straje kupio njegov lokal. Bila je to ponuda koja se ne odbija, kao kec na desetku, pa su Straja i Bata zadovoljno trljali ruke. Naravno, prihvatili su ponudu i, sa prilično novca u džepu, prvim vozom krenuli put Dubrovnika, davno sanjanog predmeta želja svih beogradskih frajera.
Kao pariski gameni
Taj stari i prelepi dalmatinski i gosparski mondenski centar na Jadranu bio je novootkrivena meka ne samo za ljude iz naše zemlje, već i džet-seta iz celog sveta. Straja i Bata su bili spremni da na juriš osvoje Dubrovnik, isto kao i Momo Kapor, još jedan budući genije sa Čubure koji je na dubrovačkim skalinama, brzim potezima, crtao portrete evropskih lepotica. Cena je bila: "Tri piva portret, madam!"
Bata i Straja su, naravno, odseli u prestižnom hotelu Ekscelzior, a i gde bi, inače, dva nadobudna, samouverena mlada "Krstaša" sa mnogo para u džepu. Ovaj čuveni hotel, kao i Šeherezada u blizini, bili su na samoj obali mora, imali su svoje plaže, ali i bazene sa morskom vodom.
Uzeli su apartman na prvom spratu, sa prelepim pogledom na more i gradsku plažu, pa im se činilo kao da lebde nad morem, mada je Straja više bio oduševljen jednim ženskim aktom koji je visio na zidu iznad kreveta.
Brzo su se presvukli, Straja je obukao crvenu majicu, a Bata onu tradicionalnu mornarsku sa belo-plavim vodoravnim prugama. Samo su im nedostajali veliki nahereni kačketi i crvena marama na čvor oko vrata pa da izgledaju kao pariski gameni sa Pigala. Odmah su se spustili na Stradun, taj dubrovački izlog bogatstva i neverovatne lepote, pogotovo kada se na njega spuste dokazano najlepše devojke iz Konavala, kakva je bila, recimo, Nikica Marinović, buduća najlepša žena Jugoslavije, ili prelepa dubrovačka slikarka Romana Milutin.
Dve zgodne
Francuskinje
Učinilo im se da na Stradunu baš i nisu primećeni kako su očekivali, pa su otišli na Lapad i zauzeli busiju u restoranu, koji je bio sav u zelenilu, gde mirisi čempresa, mirte, magnolije i oleandera opijaju više od gemišta. U sredini je bio veliki plato za igru.
Nekako su našli slobodan sto u bašti prepunoj mladeži. Pored njihovog stola sedelo je neko veselo društvo francuskih turista, u kome su svojom lepotom dominirale dve devojke koje su kamerom i fotoaparatom snimale tu uzavrelu atmosferu koja je pulsirala u ritmu tvista, vina i mladosti.
Kada je orkestar zasvirao čuvenu pesmu Henrija Betija "C’est si bon", svi za tim stolom su pevali, posebno glasno čuveni refren.
Bata i Straja su, mirno pušeći, kao da su u pariskoj "Flori", fiksirali one dve lepe i zgodne Francuskinje. Kada su pogledi počeli uzajamno da im se ukrštaju, počelo je šmekersko zavođenje pogledom, a to je Bati bio dovoljan povod za akciju. Ugasio je cigaretu, podigao čašu i, u maniru velikog glumca, lako se naklonio mladim damama.
|
Francuskinje Bata i Straja tada nisu znali, a i kako bi, da dve Francuskinje imaju polovinu srpske krvi po majčinim linijama. Kada je orkestar zasvirao za igru, to je bio trenutak da Bata i Straja zablistaju punim sjajem. Prišli su mladim damama i zamolili ih za igru. Neprolazna vrednost Strahinja – Straja Rodić, reditelj:
|
