Nije lako oživeti sveca, a našim Parižanima to je uspelo u svečanoj sali pri Sabornom hramu Sv. Save tokom tročasovnog nastupa banjalučkog književnika Živka Vujića. Na ideju poetese Dane Dodić odmotala se teška istorijska priča, čiji se glavni junak osim u romanu pojavljuje i na fresci iznad oltara, a o njegovoj sudbini naši ljudi nisu znali ništa.
Sve je počelo večernjom službom prote Nikole koji je molitve upućivao i svecu Platonu, a potom su se prisutni preselili sprat niže, u “pričaonicu”, istoriju da odmotaju i još jednom naklone mučeniku Platonu. Prota Nikola je blagoslovio okupljene, svojim saznanjima oslikao od mučenika, episkopa Platona, podsetio koliko su sveštenika ustaše ubile i koliko su Srbi proganjani i mučeni odbijajući da se pokatoliče.
O čemu je reč otkrili su dalje Dana Dodić, čelnik Udruženja Umetnost i život i autor romana “Sveti štap”, Živko Vujić (76), rodom iz sela Ljubotovci (Laktaši).
– Bez daha sam pročitala njegov roman “Sveti štap”, a onda mi se sve uklopilo i pred očima otvorilo. Mi u hramu Sv. Save, na freskopisanim zidovima imamo i lik episkopa Platona. Iskreno, ništa o njemu nismo znali, nismo se interesovali, raspitivali, baš ništa. U romanu je umozaičena strašna Platonova smrt iz 1941. godine uz neprebolnu tragediju banjalučkog naroda, bolno je to i sve nas isto boli jer smo svi svoji. Kako do sada nisam brže pročitala teži roman, opčinjena “Svetim štapom” znala sam da ga moram predstaviti ovde u Parizu – razrađuje Dana.
Dodaje da je Živka Vujića prvi put srela u Nemačkoj, na Frankfurtskim pesničkim večerima.
– Prošlo je mnogo godina, prepoznam ga pred grobom Kolje Mičevića, našeg dragog pariskog umotvorca. Tada sam u Banjaluci, u organizaciji pisaca Republike Srpske, prisustvovala Međunorodnom susretu pisaca, tu me Živko predstavio, ja se sećala Kolje i pre godinu-dve preminulog slikara velikana Marka Stupara, dragih, velikih ljudi – priča Dana.
Ona je pozvala kolegu Živka Vujića, a Živko je prvi put seo u avion, prvi put došao u Pariz. Pred pedesetak okupljenih stao je uz Danu i voditeljku programa Leticu Živković. Autor je prolazio kroz gradnju knjige, dve dame čitaju odlomke romana.
Vrbas je zdrava reka, vole je ribolovci. Ali, u jednom periodu, sa mesta gde je uvek ulov velik, ribe su bežale. U daljoj radnji romana, upravo je tu u reci nešto svetlucalo, kad su izvadili, videli su štap, episkopski štap. Tim tragom išao je autor romana, posvetio se istraživačkom radu i – sveca Platona “oživeo”!
Opisi su savršeni, realistični, slike pulsiraju, nabijene strepnjom, mukom, verom, nadom, smrću kao izbavljenjem iz zla i vaskrsenjem u nebesko, čisto, u svetlost. Dubok je utisak na sve ostavila ova sveštenomučenička Platonova romansirana biografija “započeta krstom, a završena štapom”, taj koloplet istorijskih činjenica nanizan na 268 stranica i predstavljen kao dramska predstava u kojoj su vrednosti pripale dobrim ljudima, a onim lošim, po pravoslavnom, neka Bog oprosti.
Alat pisca Vujića su kitnjaste misli koje izazivaju bujicu emocija tako da su okupljeni za tren oka sve knjige razgrabili.
Sahranjen bez opela
Sveštenomučenik banjalučki Platon Jovanović (Beograd 1874 – Banjaluka 1941) je za episkopa ohridsko-bitoljskog izabran 22. juna 1938, a godinu kasnije premešten je u Banjaluku. Kada je uspostavljena NDH Platon se nije odvajao od “svog stada”. Uhapsile su ga ustaše, telo mu je pronađeno sa nezamislivim monstruoznim ranama, sahranjen je na banjalučkom groblju Sv. Pantelija, bez opela i bilo kakve pratnje, na drvenom krstu ništa nije pisalo. U kriptu Sabornog hrama Sv. Trojice njegovi posmrtni ostaci su preneseni 1. jula 1973. godine. Kanonizovan je 1998, kao svetac slavi se 22. aprila po crkvenom i 5. maja do gregorijanskom kalendaru.
Čas istorije
U publici, u prvom redu vidno zainteresovana sedela je konzulka Branislava Bečanović, veteran-aktivista Mića Aleksić je pozdravio ljubitelje lepe reči, istakavši neophodnost pamćenja i prenošenja istine, koordinatorka dopunske škole Blaženka Trivunčić je, kao na školskom času, ispričala deo istorije iz tog perioda, svestrana učenica (pohađa koledž, muzičku školu, član je crkvenog hora i SKD Izvor) Mila Tomić je recitovala pesmu o Kosovu.
Iz publike su aplaudirali poete Nikola Šuica, Ranka Todorović Grubešić, Milinko Spasojević, Ljubomir Milinkov, stigli su i Živkovi zemljaci, a i Zeničanka Mira Teskeredžić koja ne propušta pesničke večeri.
Doček za nezaborav
– Kompletan boravak u prekrasnom Parizu, metropoli celog sveta, i sve što sam doživeo, pohranio sam u doživotni nezaborav. Hvala Dani i svim ovim divnim ljudima koji su pojačali moj osećaj pripadnosti srpskom rodu, živećemo mi – srčano je izjavio autor Živko Vujić.
On je diplomac Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu, koji za sebe kaže da “po meri zakona gricka penzionerski hleb, a po meri srca voli sve one koji zaslužuju da budu voljeni”. Kroz pisanje i objavljivanja u časopisima Živko se kretao od 1965. godine, zastupljen je u antologijama, zbornicima, zbirkama pesama, priča i aforizama, nagrađivan kod nas i na tuđem tlu, prevođen na engleski, bugarski, nemački, slovenački, makedonski i mađarski jezik. Iza njega su 22 knjige poezije, proze, satire.
Zlo ide ukrug
Tanja Marković je Srpkinja iz Hrvatske, ovako ocenjuje:
– Mnogo mi se dopalo. Istina, mučna su podsećanja na stradanja srpskog naroda, koja se, nažalost, nastavljaju i u današnjem vremenu, posebno na Kosmetu. Istorija kruži, u njenom točku je i ponavljanje zla, valjda za opomenu, a naša je osobina da volimo i da praštamo.
