Rodoljublje u genima

Ljubisav Miletić (75) iz Kavadara kod Rekovca, koji je sa suprugom Dobrilom od 1985. godine živeo i radio u Malmeu, dobio i švedsko državljanstvo, mada je zadržao i srpsko, nije mogao bez svoje rodne grude. Vratili su se pre 10 godina.

Iako ima solidnu švedsku, ali i srpsku penziju, bavi se stočarstvom isključivo za svoje potrebe, ima i plastenike jer je poljoprivredu voleo odmalena. Pre nego što je otišao u Švedsku, bio je zamenik rukovodioca opšteg i pravnog sektora u Jagodini ekspres, a kako je po struci pravnik, u jednom i po mandatu bio je i sudija Suda udruženog rada u Kragujevcu. U to vreme imao je i kuću u Jagodini, ali je pokupio ženu i decu i otišao u Švedsku kad su, kako tvrdi „počele krađe po srpskim firmama“.

– Uz mnogo sreće i malo pameti, prošao sam dobro – počinje Ljubisav svoju priču šaljivim tonom.

Roditeljski zagrljaj

Potom dodaje:

– Zaposlio sam se u jednoj mesari u Malmeu. Tri meseca kasnije poginula je glava porodice Dragićević, koju sam dobro poznavao. Pošto je njegova supruga dobila veliki novac od životnog osiguranja, posavetovala se sa mnom šta da radi, plašeći se da se novac ne potroši uludo. Predložio sam im da otvore mesaru i da će se njihova deca boriti i razviti posao jer će shvatiti da će im ta firma obezbediti budućnost. I ona me je poslušala. Osnovali su firmu Švedsko meso, a mene su angažovali da im organizujem posao i vodim poslovne knjige. Bio sam prvi zaposleni. Posle 18 godina ta firma je imala 47 radnika, a otvorili su i fabriku za izradu kobasica i viršli, u kojoj je radilo 36 zaposlenih. I moja supruga se zaposlila u mesari. Kad sam se penzionisao, firma je radila još godinu dana, a onda su je prodali – priča Ljubisav.

On dodaje da je mnogo radio. Jednom mu se dogodilo u vreme katoličkog Božića da ode na posao u sredu, a kući se vratio u subotu popodne. To mu nije teško padalo jer je i u selu mnogo radio. Čim bi došao s posla, ne bi ni sedao za sto da ruča, već bi uzeo vruć hleb koji bi ispekla njegova majka, sedao na traktor i odlazio u njivu. Hleb bi pojeo dok bi stigao do njive. Imao je svega, odlično je zarađivao, ali prazninu za domovinom ništa nije moglo da ispuni. Zato je jedva čekao da se vrati.

– Kad bih prilikom dolaska u Srbiju video Kavadar i istoimenu reku, bio bih presrećan. Srce bi mi se ispunilo milinom. Nemam reči da opišem taj osećaj. Otac bi ispekao jagnje i prase. Iako sam bio umoran od puta, seo bih s njim i pričao do kasno u noć, dok bi Dobrila odmah otišla na počinak. Otac Tomislav bi mi pričao o svemu što se dešavalo u selu dok me nije bilo. Uvek sam voleo da budem u toku, da znam ko se oženio, ko je dobio decu, šta je urađeno u selu – iskren je naš sagovornik.

Smrt na Solunskom frontu

U čast svojim precima Ljubisav je izradio neku vrstu porodičnog stabla, koje je nazvao Istorija moje porodice. Tu su njegov pradeda Božidar, koji se borio u Prvom svetskom ratu. Deda Vojimir je o svom ocu pričao sve najbolje. Malo ga je poznavao jer je imao osam godina kada je on stradao, ali se seća koliko ga je voleo. Božidar je imao samo 24 godine kada je otišao u rat. Poginuo je 1916. godine dok se srpska vojska povlačila preko Albanije. I njegov rođeni brat, čijeg se imena Ljubisav ne seća, kao i njihov brat Vojislav, časno su poginuli na Solunskom frontu. Svi su imali po dvoje dece i nijedan se nije vratio.

– Pradede po babi Seniji, Mladen, Milivoje i Mihajlo Nikolić takođe se nikada nisu vratili iz Velikog rata. U njihovu čast, selo Rabenovac im je podiglo spomenik. Znam da je babin otac Milivoje bio blagajnik za nišku vojnu oblast. Deda Ljuba iz Kavadara, koji se s njim borio rame uz rame, pričao mi je da je Milivoje u niskama nosio zlato, koje je, zapravo, bilo vojnička kasa. Video je i kad ga je oborio neprijateljski kuršum. Hteo je da ga sahrani, ali su mu dvojica Kavadaraca rekli da se vrati na položaj, a da će ga oni sahraniti. Deda Ljubi je nešto bilo sumnjivo, pa se sakrio da vidi šta će uraditi. Video je kako su uzeli zlato i odelo i sahranili ga gotovo nagog. Kad su se vratili, enormno su napredovali, kupili imanja… Ali đavo dolazi po svoje. Stradaju im potomci – veli Ljubisav.

Bajonet kao trofej

On čuva i bajonet koji je pradeda Božidar doneo iz Kolubarske bitke – mauzer. Uzeo ga je od poginulog austrougarskog vojnika i kada je jednom prilikom svratio, ostavio ga je kod kuće. Bajonet su pronašli kada su srušili staru kuću 1962. godine. Ljubisav ga je odneo na reparaciju i konzervaciju u Kragujevac.

– Deda Vojimir se setio da ga je Božidar doneo jednom prilikom, ali su svi bili zaboravili na taj bajonet. Inače, moj deda je najpre bio u četnicima, a onda su ga uzeli partizani. Pošto je često bio bolešljiv i slabašan, komesar mu je rekao da ode kući, pa da se vrati kad ozdravi. Nikada se nije vratio. Ostao je kod kuće da brine o troje dece. Kasnije su ga zvali su ga i da se „aktivira“ i da radi pri Vojsci Jugoslavije, ali nije hteo. Otišao je za Nemačku i tamo radio 10 godina. Stekao je i penziju. Prvi je iz Pomoravskog okruga, 1972. godine, dovezao mercedes 220, dizel. Tek kasnije je iz Australije neki Šerif dovezao žuti mercedes – seća se Ljubisav.

Uvek je voleo da pomaže ljudima u nevolji, a prvi humani gest načinio je 1984. godine dok je još radio u Jagodini ekspres. Pokrenuo je inicijativu da se određena suma novca pokloni manastiru Svetog Sisoja u Sisevcu. Na ondašnjem Radničkom savetu izglasali su da se donira tadašnjih milion dinara. Toliko je koštalo 56 autobuskih guma, dok je njihova plata bila manja od cene jedne gume. Pravi humanitarni rad započeo je tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Najpre je jugoslovenskom konzulatu u Malmeu poklonio 10.000 ondašnjih nemačkih maraka. Donacija je prosleđena kao pomoć tadašnjoj SRJ.

Automobil za Dom zdravlja u Rekovcu

Bombardovanje Jugoslavije je Ljubisavu mnogo teško palo.

– Vratio sam se kući jer nisam mogao da živim u Švedskoj dok moja domovina strada. Direktor me je razumeo i sačuvao mi je radno mesto. Iz Švedske sam dovezao automobil marke sitroen, dve kutije lekova i dečja kolica. Doktor Nebojša Vlašković, koji je tada radio u Švedskoj, a sada radi u Opštoj bolnici u Jagodini, rekao mi je koji su lekovi najpotrebniji. Doktorka Dragana Čarapić iz Žitorađe, koja je bila moj izabran lekar, ispisala mi je recepte, a ja sam ih kupio u nekoliko apoteka. Auto sam poklonio Domu zdravlja u Rekovcu, za koji sam kupio i veš- mašinu, kao i po 92 čaše i šolje, koliko je bilo zaposlenih, i 90 kilograma praška. Za Dečje odeljenje jagodinske bolnice kupio sam kravu od 700 kilograma, kako bi deca mogla da jedu meso i 2,5 tone brašna – nabraja Ljubisav.

Ponosan na potomke

Ljubisavljev sin Dejan i ćerke Tereza i Ružica žive i rade u Malmeu, a ćerka Žaklina nikada nije htela da ode u Švedsku. Dejan ima tri kombija s platformom kojima prevozi invalide i decu koja boluju od distrofije. Kupio je dve kuće. Ima ćerku Mionu i sina Marka, unuka i unuku. Tereza u Malmeu završava Višu medicinsku školu. Živi sa suprugom Nikolom Stojanovićem, koji se bavi stolarijom, s kojim ima ćerke Valentinu i Teu.

Da mi se i ćerke vrate

Najmlađa ćerka Ružica završila je Fakultet za biomedicinskog analitičara, pet godina je radila na gama-kameri gama nožu na Odseku za nuklearnu medicinu. U junu završava master, a mentori su joj već ponudili da doktorira. Posle samo godinu i po dana radnog iskustva dobila je priznanje nezavisne komisije jer je njen rad, u konkurenciji 368 kolega, među kojima ima i onih sa mnogo većim radnim iskustvom i pred penzijom, proglašen za najbolji. Udata je za Šveđanina Filipa, doktora sociologije.

– Tereza i Ružica imaju imaju svoje kuće, ali bi volele da se vrate u Srbiju. Mnogo vole našu zemlju. Ne postoji manastir ili znamenito mesto koje nisu obišle. Voleo bih kada bi neka zdravstvena ustanova iskazala potrebu za stručnjakom kakav je Ružica – ponosno će Ljubisav.