U pismima ocu i verenici u Skoplju Ban je nagoveštavao svoj tragičan kraj. "Dragi Ago, ne tuguj za mnom… Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala, koje smo tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali… takva je sudbina", bile su poslednje reči Bana upućene ocu Branislavu Nušiću. Na poleđini koverta ocu, Ban je zabeležio: "Molim onoga koji me nađe mrtvog da ovo pismo obavezno preda adresantu."
I u pismima svojoj verenici u Skoplju mlađi Nušić je nagoveštavao svoju smrt: "Kako si mi ti u Skoplju… Večerašnji napad će biti presudan. Možda, zauvek zbogom. Čak i da me poštedi neprijateljski kuršum, ja dugo neću živeti. Ja to znam, ja to osećam."
Preživeti svoju decuNušić nikad nije prežalio sina, a svoja osećanja iskazao je u proznom delu "Devetsto petnaesta – tragedija jednog naroda". Kroz sudbine malih, običnih ljudi Nušić je neponovljivo prikazao ovu nepojamnu tragediju srpskog naroda, u spomen svima koji su izgubili živote i za nauk budućim generacijama. "Ne, gospo, vi ne smete, vi ne možete, vi nećete umreti. Duboke su vaše rane, bezgranični su vaši bolovi, ali ih vi morate preživeti. Mi možemo ginuti, možemo umirati, ali vi morate živeti. Niste vi ona majka što daje život deci da bi je deca preživela, već ona koja mora preživeti svoju decu." |
Iznoseći deo sadržaja pisama Strahinje Bana Nušića svome ocu i verenici u Skoplju, makedonski književnik i najpoznatiji hroničar Skoplja Danilo Kocevski kaže da je mlađi Nušić u borbama pokazivao neverovatnu hrabrost i srčanost.
Ban Nušić se borio u Skopskom đačkom bataljonu, poznatijem kao 1.300 kaplara. Bataljon je oformljen 31. avgusta 1914. godine i to je jedinstven slučaj u istoriji ratovanja da se buduća intelektualna elita pošalje na front.
U balkanskim ratovima 1912. i 1913. Srbija je posle vekova ropstva oslobodila svoju zemlju. Starešinski kadar u srpskoj vojsci se proredio, a kad su početkom Velikog rata 1914. u borbi sa austrougarskom vojskom ponovo izginuli mnogi oficiri i podoficiri, Vrhovna komanda je bila primorana da studente i đake koji su dospeli za vojsku uputi u Skoplje da se tamo pripreme za starešine u ratu koji je već besneo punom žestinom.
Tako je oformljen čuveni Skopski đački bataljon. Vrhovna komanda, vlada i Narodna skupština donose odluku da se đaci pošalju na front, a 15. novembra 1914. godine Vrhovna komanda proizvodi sve đake-redove Skopskog đačkog bataljona u čin kaplara i upućuje ih u borbene jedinice. Sutradan, 16. novembra, potpukovnik Dušan Glišić, junak Kumanovske bitke, komandant bataljona, ukrcava bataljon u punoj ratnoj opremi u voz i šalje Vrhovnoj komandi na raspored.
– Gradske ulice, kao i železnička stanica u Skoplju, ispunjene su masom sveta koja je došla da isprati đake. Na čelu duge povorke boraca koja je krenula od Idadije, bila je vojna muzika. Dok su se kretali kejom Vardara, odjekivala je pesma. Suze su navirali na oči svima, sem mladim kaplarima, koji su gazeći po cveću odlazili u smrt – navodi istorijske zapise Danilo Kocevski.
Četiri čete đaka preko Lapova i Kragujevca odlaze za Gornji Milanovac u Prvu i Treću armiju, a dve čete za Aranđelovac u Drugu armiju. Situacija na frontu je bila više nego teška. Đaci bivaju raspoređeni po dvojica u četu, i mada brojčano nisu značili mnogo, i te kako su podigli borbeni moral srpske vojske.
Poklon muzejuBranislava Nušića su članovi porodice od milošte zvali Aga. Osim sina Bana imao je još i kćer Gitu Predić, čiji sin je Ivan Predić. Gita je u znak sećanja na oca Muzeju grada Beograda 1956. poklonila Nušićevu radnu sobu, takozvanu tursku sobu, rukopise, fotografije, dokumente, lične predmete, odlikovanja… |
Petnaestog decembra 1914. godine i poslednji ostaci austrougarske vojske proterani su sa srpske teritorije. U Kolubarskoj bici 400 od 1.300 kaplara položilo je svoje živote za otadžbinu. Među njima je bio i sin Branislava Nušića. Već sledeće godine njegov otac je prešao Albaniju i dospeo na Krf.
U znak sećanja na pale borce Skopskog đačkog bataljona, 17. novembra 1935. godine u skopskom parku Idadija bio je otkriven spomenik. Prisustvovalo je 700 preživelih đaka bataljona. U ime roditelja čija su deca poginula u Velikom ratu potresan govor je održao Branislav Nušić:
"Bila je to jedna tmurna i vlažna jesen, kada su vrane i gavrani padali na kule skopskog grada. Crna nevesta sa zavodničkim glasom je zapevala grozomornu pesmu, pozivajući mladost u zagrljaj… Niti crkvena zvona, niti počasni plotuni, niti vojničke fanfare, niti bučni horovi nisu mogli da zaguše govor mrtvih, on je tu, lebdi iznad nas. Ja, koji sam bliže smrti nego životu, čujem taj govor. Vi, koji ste bliže životu nego smrti, vi to osećate u svojoj duši. U ime ožalošćenih majki i očeva ja polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza."
Govor pred spomenikom palih đaka održao je i tadašnji gradonačelnik Skoplja, Josif Mihajlović, a nakon akademije, u auli skopskog Filozofskog fakulteta bila je postavljena spomen-ploča. Kasnije, tokom Drugog svetskog rata spomenik je srušen.
Žrtvenik otadžbine– Srbija je žrtvovala najdragocenije. Svoju mladost. Poslednje što je imala. Zalihe svoje inteligencije stavila na žrtvenik otadžbine. Đake i studente. Ali, ti mladi ljudi koji su iz školskih klupa, posle samo dva meseca obuke, krenuli u borbu, nisu se smatrali žrtvama – zapisao je francuski general i vojni istoričar Žorž Revol. |
