Najpoznatija pevačica sevdaha Amira Medunjanin održala je nedavno spektakularan koncert u prepunom Kapitolu u Ofenbahu u organizaciji Boom medije. Graciozna umetnica sa predivnim glasom pružila je publici jedno veoma emotivno veče pevajući sevdalinke uz koje su mnogi od nas odrastali.
A članovi Amirinog benda, Antonije Vrbički – harmonika, Boško Jović – gitara i Mario Rašić – bas gitara, svi virtuozi i maestralni umetnici na svojim instrumentima, uspeli su da publici prirede nazaboravno veče. Izvanrednu komunikaciju sa publikom zadržala je i nakon koncerta sa našim reporterom.
– Bude na mojim koncertima raje od svakuda. Najvećim delom je naša raja u Nemačkoj. U zemljama Beneluksa sve je nekako pomešano. Ima uvek pola publike naših ljudi, a pola je domaće stanovništvo. Kada pričamo o koncertima izvan ovih naših prostora, u Australiji na primer, ima dosta ljudi koji nisu iz naših krajeva. Na Novom Zelandu živi vrlo malo naših ljudi, tako da je bilo u velikom broju Novozelanđana i bilo je zanimljivo videti kako oni prihvataju našu muziku. A preneti zvuke sevdaha svuda po svetu je jednostavno čista sloboda, najveća na svetu – kaže za “Vesti” Amira.
Kako stranci reaguju na taj zvuk?
– Nema tu razlike apsolutno. Nisam niti jednom osetila kao da sviramo i pevamo strancima, ljudima koji ne razumeju naš jezik jer pevamo izvorno na našem jeziku. Ta nekakva barijera ne postoji, nestane u jednom trenutku. Konekcija ili preko melodije ili ne znam kako da objasnim. Nikada nisam osetila neku razliku nastupanja pred isključivo domaćom ili inostranom publikom, osim što domaća publika zapeva u nekom trenutku.
Amira kaže da se rodila sa sevdahom.
– On je mene našao kada sam došla na ovaj svet. Rođena sam u Sarajevu i nije bilo šanse da ostanem gluva na sve te pesme koje su oko mene plovile svaki dan po mahalama u kojima sam odrastala. Sevdah je deo mog bića, mog postojanja i ne samo mog, već svih ljudi koji potiču sa tog prostora. I kada pričam o sevdahu, ne pričam isključivo o bosansko-hercegovačkim sevdalinkama, pričam o sevdahu kao stanju duha i toj nekakvoj ljubavi i slobodi koji je tradicionalnoj pesmi sa naših prostora deo. Ja sam samo sretno čeljade što sam se rodila tu gde jesam i dobila u nasleđe nešto najlepše što se može poželeti.
Non-stop maštam
Amira ističe da je neko ko mašta non-stop.
– Meni često, ako mogu to tako reći, zameraju da živim u tom nekom šarenom balonu. Ne volim se susretati sa surovom realnošću koja nas okružuje, nažalost. Više volim nekako, što je malo i bezobrazno sa moje strane, da živim po svom nekom imaginarnom svetu gde zamišljam da su ljudi dobri. A verujem u stvari da su svi ljudi dobri, samo ih nešto natera u nekom trenutku da se okrenu nekoj negativnoj strani i da postanu loši – kaže Amira i dodaje:
– U suštini, svi smo došli dobri na ovaj svet. Želim da verujem da u svakom biću na planeti zemlji i u onim paralelnim svetovima postoji nešto dobro. O tome maštam uvek i zamišljam da se taj nekakav balans zauvek održi između dobra i zla. Da ne odemo svi do vraga jer vidite šta se dešava u poslednje vreme, totalno je ludilo. Te moje maštarije i taj moj šareni balon je u stvari trenutni beg od stvarnosti da nađem snage i da delim ovo što delim sa ljudima da bi im bar malo bilo bolje.
Muzici hvala
Amirini koncerti su puni emocije i, kako kaže, svaki je poseban na svoj način.
– Svaki koncert je drugačiji i svaki je kao prvi put. Večeras sam imala tremu kao da nastupam prvi put pred ljudima i to je nešto što je po meni genijalno i kada to izgubim, kad nestane, onda neću više pevati – kaže Amira.
Umetnica ističe da je muzika čista sloboda.
– Muzika je, po meni, najlepši mogući način na koji čovek može izraziti nekakva najdublja osećanja. Da li je slušao ili izvodio, uopšte nije bitno. Meni konkretno, kada je najteže slušam najtužnije pesme na svetu i bude mi bolje. Da nema muzike ovaj svet bi bio jedno dosadno mesto. Muzici hvala za vek i vekova.
