Od sjajnog odbojkaša do trofejnog stručnjaka. Tako bi u najkraćem mogla da se opiše karijera Nikole Grbića.
On je prvi srpski trener u istoriji ovog sporta koji je postao klupski šampion Evrope. Njegova ekipa ZAKSA sasvim neočekivano posle neuspeha u poljskom šampionatu osvojila je mnogo vredniji trofej. Grbić je uspeo da vrati Poljsku odbojku na evropski vrh i donese im klupski evropski trofej posle 42 godine. Nekada najbolji odbojkaš Evrope i Jugoslavije nastavio je da gomila pehare i kao trener. Do pre dve godine je bio selektor Srbije, ali je pred kraj 2019. smenjen s obrazloženjem da nije mogao da garantuje plasman na Olimpijske igre u Tokio. To kasnije nije pošlo za rukom ni njegovom nasledniku Slobodanu Kovaču. Nezvanično je do smene došlo zbog loših odnosa sa igračima, zato što je insistirao na čeličnoj disciplini. Preko noći su zaboravljeni njegovi selektorski uspesi u obliku bronze sa Evropskog prvenstva 2017, srebra 2015. i zlata 2016. iz Svetske lige. Mnogi ga smatraju zaslužnim za oblikovanje igre i tima koji je osvojio evropsko zlato posle njegovog odlaska. Kao aktivan igrač je od 1995. do 2010. sa reprezentacijom osvojio neverovatnih 19 medalja. Čestitke za veliki uspeh stižu sa svih strana.
– Najviše prijaju čestitke kolega trenera, čak i od onih od kojih sam učio ovaj posao. Ovu titulu posvećujem ženi i deci, kada je bilo najteže bili su uz mene. Kada sam stigao kući napravili su mi doček sa malim vatrometom – kaže Grbić.
Nikola je sigurno najbolji tehničar svih vremena. On je ovu poziciju doveo do savršenstva i na taj način promenio tok odbojkaške igre. Mnogi će reći da su njegove lopte imale oči, da su uvek bile podignute tamo gde treba. Prosto je izluđivao rivale lucidnim rešenjima i neverovatnim “kuvanjima”, kada je protivnike uhvatio nespremne, i samo im spustio loptu u polje. U igračku penziju otišao je u 40. godini kao najveći. O njegovim kvalitetima dovoljno govori izjava italijanskog selektora u vreme kada su “azuri” tokom 90-ih godina dominirali svetskom odbojkom:
– Dajte mi jednog Nikolu Grbića, i Italija će da bude šampion na svakom prvenstvu do kraja njegove igračke karijere.
U karijeri je osvojio više od 30 trofeja, bio je pravi primer sportiste na terenu i van njega. Za Nikolu nije bilo dileme kojim će se sportom baviti. Počeo je u rodnom Kleku. Ljubav prema ovom sportu nasledio je od oca Miloša, takođe legendarnog jugoslovenskog odbojkaša, a preneo mu je i brat Vladimir sa kojim je doneo mnoge medalje našoj reprezentaciji. Zbog njih dvojice uvek se tražila karta više za mečeve državnog tima. Od reprezentativnog dresa se oprostio osvojivši bronzanu medalju u Rimu predvodeći neke nove klince na Evropskom prvenstvu protiv domaćina. Posle meča uplakanog Nikolu su članovi stručnog štaba i svi saigrači na rukama bacali u vazduh uz aplauze rimske publike. Nikola je sa bratom Vladimirom postao član odbojkaške Kuće slavnih.
