Pisac koji je svojevremeno dobio Ninovu nagradu ali bi je rado prodao jer nosi ime političkog magazina, poslednji desperados i umetnik sa margine čiji su književni junaci isto tako marginalni, čovek koji je stvorio dva književna mita Nišvil i Magični Ćira i koji kao pravi srpski umetnik istrajava na margini života, za "Vesti" kaže da je on kao pisac u ovom mračnom vremenu ipak profitirao, jer što je situacija gora, za pisca je bolje, jer ima neiscrpan izvor tema.
– Duh vremena je suštinski neumetnički i tu je početak i kraj priče! Bestseler pisci ili vredni ljudi su i Murakami, Orhan Pamuk, Pol Oster, koji nisu loši pisci, ali su po svojoj suštini u stvari marketing agenti. Da li je knjiga roba, to je neknjiževno pitanje. Priča o izlasku umetnosti na tržište je kancerogena, jer ne treba nam internet da saznamo da je na Zapadu svaka umetnost koja ima samo umetničke pretenzije – subvencionisana od države. Raspravu o tržištu i umetnosti raspiruju ljudi iz centara moći da bi što više eliminisali umetnost. To se danas zove politička korektnost, a ona je sinteza svih totalitarnih društava, vrh totalitarizma. Ona je satiranje svakog oblika ljudskosti u ime megaprofita. A meta je umetnost. To su postigli lansiranjem priče o govoru mržnje. Nađite mi bilo koje vrhunsko delo svetske književnosti koje nije zasnovano na govoru mržnje. Ako ukinete strast, vi ste književnost lišili ljudskosti i dobili isprazan proizvod, laž u političke svrhe.
Književna scena u Srbiji, smatra Magični Ćira, ne postoji:
|
Ni dinar za čitanje |
– Ne može 20 ljudi da čini književnu scenu, mi smo sekta! Od vremena informatičke revolucije 80-ih godina ne postoji ni potkultura. Danas je umetnost mrtva. Demokratija vam je vladavina prosečnih, opstaju samo uprosečeni. Pisci danas deklamuju o ljudskim pravima i ostalim glupostima, umesto da pišu. I 20. vek je bio buran i mnogi su pisci lomili vratove kad su počeli da brkaju književnost i politiku, ali je umetnost ipak preživela. Tehničku revoluciju i demokratiju nije. Danas nema ničega osim bezlične mase robova koji treba da stvore ekstra-mega-superprofit, a tu nema umetnosti.
Uvek se vodila politika kratkog daha, a ekonomija ne može bez politike, jer su ključevi svih kasa i sefova kod političara.
– U vreme kad je politika proglasila kraj svih ideologija to je bio i kraj umetnosti. Dobili smo politički korektnu umetnost, umetnost na tržištu. Ja sam staromodni pisac, čija je misija veština pričanja, sve ostalo je politički marketing sa ciljem da se dobije komadić slave. I u drugim nacionalnim književnostima gde je čitanje masovnija pojava nego kod nas pišu se bestseleri istog kvaliteta. To su knjige kratkog daha gde se podilazi čitaocu i radikalno umanjuje lepota književnosti. Moji učitelji su Crnjanski, Selenić, Rastko Petrović i ne interesuje me da se obogatim, nego da se ne osramotim.
Tokom poslednjih decenija kultura u Srbiji je pala na najniže grane.
– Srpski narod je polupismen, što je podmuklije nego kad si nepismen. Polupismeni veruju da su vrlo obrazovani, to je palanačka crta, tuga za sebe, ali iz te tuge izrodila su se moćna književna dela. Nismo mi Srbi samo danas u apokalipsi, ona je bila i pre 100 godina ali je bila čestitija. Danas nema nikakve duhovnosti, ovo je vreme manipulacije. Lažu političari, pa što ne bi i spisatelji, izdavači i njihovi bilbordi da su to najčitaniji bestseleri. Pripadnici klanova kuju jedni druge u zvezde, za "velike teme" daju velike nagrade, sve je to jedna velika manipulacija. Hoće li prosečni Srbin svoj ukradeni novac, jer od njega kradu svi, i direktor, i opština, i država, imati za neku akademsku tupljavinu koja je prodata u 20.000 primeraka? Neće, on će kupovati estradne knjige, od biografije Novaka Đokovića do ispovesti manekenke. Ko danas čita Pekića, Pavića, Kiša? Naše čitateljstvo je zapušteno i pretvoreno u palanačke snobove. Oni kupuju estradne knjige za rođendane, to su ti građanski maniri.
– Ne spadam u akademske pisce, ja sam književna gerila jer se bavim ljudskošću. U Srbiji su najveći pisci uvek bili očajnici. Ja sam ubogi siromah u zemlji Srbiji, ali nemam pravo da kukam zbog svojih učitelja. Postao sam pisac tvrde književne vere i vrlo sam netolerantan i ne biram sredstva da zaštitim svoju svetinju – književnost. Više mi se sviđa da poginem u dvoboju nego da lagano umirem od kancera.
