Robinzon usred podivljalih reka

Neće sa svog "ostrva": Dragiša Milanović

 

Granični prelaz ka Srbiji, udaljen je oko pet kilometara putem, ali više toga nema. Samo nepregledna voda. Da se negde u daljini, kao ostrvce, ne vide vrhovni krošnji šume, čovek bi pomislio da je na moru. Nema u Srbiji toliko velikog jezera, da bi se napravila takva paralela. Ispred Dragišine kuće, kako pada sumrak, ta voda se čini strašnijom i opasnijom.

Uzalud vapaj brata iz Berlina: Ni Slaviša Mandić neće sa kućnog praga

 

Dragiša je među retkima iz ovog mesta koji je odlučio da ostane po cenu sopstvenog života. Voda je došla do kućnog trema, ali on ne odustaje da se bori sa prirodom.

– Suprugu i dva sina sam odmah evakuisao, ali ja nisam mogao da odem i ostavim 30-ak ovaca, pet krmača i desetak svinja. Šta bih da ostanem bez stoke, samo da skočim u vodu posle – veli mirnim glasom.

Priznaje da se njegov potez može nazvati i ludim ili ludo hrabrim, ali ne razmišlja o posledicama.

-Nekadašnje komšije se probiju ili čamcima ili velikim traktorom, kako kad se voda digne ili spusti, i donesu vode i hrane. Međutim, najgore je kad padne noć. Tad me je stvarno strah jer ne vidim vodu, ne vidim da li raste – veli reporterima "Vesti" kojima je mesto gde su se našli ledilo krv u žilama.

Dragiša nudi svoju rakiju, uzima samo pola čašice, ne pije, ali je red da nazdravi sa gostima.

Poplavljena Dimitrića Mala

 

– Prvo je nadošla Drina. Postojali su i neki džakovi da spreče veću muku, ali kad je krenula i Sava sve je otišlo dođavola – priča.
 

Mrak je i svinje slobodno tumaraju onim delom oko kuće koji voda nije uspela da osvoji, trčkaraju kroz bare… Muklu tišinu prekida, prvo dosadan, a zatim jeziv kreket žaba iz daljine.

Dvadesetak metara iza Dragišine, je kuća Slaviše Mandića (56). I on je odlučio da ostane sa svojom stokom, pa šta bilo da bilo.

– Ko mi je kriv što nikad nisam bio na moru. Evo, sad ga gledam uživo – veli kroz gorak smešak.

Rođeni brat Jovica mu živi u Berlinu. Stalno zove, pita kako je i moli da se evakuiše.

– Nisam želeo da ga plašim, pa lažem da je dobro. Kako da mu objasnim da noću slušamo kako ploče u okolnim kućama pucaju od pritiska vode. Ali, biće ovo dobro. Nevolja je što Semberija naredne dve godine neće moći da se oporavi. A nema bogatije zemlje od ove naše – veli Mandić.

Noć je uveliko pala, a kreket žaba nađačava agregat koji je Dragiša ponovo upalio. Nekadašnji seoski sokaci Dimitrića male plivaju u vodi. Tamo gde je privezan gumeni čamac, znamo, još ima života.