Uspeo je da otvori 1968. godine privatnu kafanu i ona mu je otad postala dom, kući je svraćao samo povremeno. Danas je on najstariji živi vranjski kafedžija.
– I danas u 85. godini svakog jutra dolazim u kafanu, pregledam sve, pitam da li ide kako treba, posedim malo i vratim se kući. Ne treba da pitam, vidim ja odmah da je dobro – priča Radisav, čiji biznis su preuzeli sin Peri i unuk Danijel, diplomirani ekonomisti. Pera vodi posao od 1990. godine kada se Radisav penzionisao.
Smrt zbog komšije
– Rođen sam 1930. godine u selu Spančevac u bujanovačkoj opštini, u blizini manastira Sveti Prohor Pčinjski. U mnogoljudnoj zadružnoj porodici u kojoj je moj najstariji brat Aleksandar bio trgovac i imao radnje u susednom centralnom selu Kleniku, bio sam najmlađe, sedmo dete oca Jordana i majke Doste. Bez oca sam ostao kada sam imao četiri meseci jer je poginuo od groma. Dvojica starije braće Stojadin Diča i Aca su već bili oženjeni, prvi je imao četvoro dece, a drugi jedno. Od četiri sestre, jedna je bila udata.
– Po izbijanju rata Spančevac su okupirali Bugari. Brat Stojadin je pristupio četnicima, Aca je imao radnju u selu, kao i stric Lazar. Stric je otkupljivao robu od seljaka koja je išla za Bugarsku. Došla je kobna 1943. godina, kada su mi poginula oba brata, a ja ostao da brinem kao 13-godišnji dečak o njihovim porodicama, o snajama i petoro dece. Sa nama su bile i moje tri sestre. U septembru 1943. selo su napali partizani, zapalili zgradu opštine i škole gde su bili smešteni Bugari. Zapalili su i radnju strica Lazara.
– Nakon njihovog povlačenja u selu su se vratili Bugari sa "kontrašima", četom ozloglašenih zločinaca koju su činili Šiptari iz sela Norča kod Preševa. Oni su zatekli mog strica u radnji sinovca Ace, koja nije zapaljena u napadu partizana, gde je sakupljao nešto robe i para. Zaklali su ga u blizini sela Klenike, u jednom kukuruzištu zbog toga što mu je drugi sinovac Diča navodno bio u partizanima. Potom su radnju opljačkali.
– Cela tragika je u tome što brat Diča nije bio u partizanima i što tad nije bio ni živ. Ubijen je u avgustu, 1943. godine. On ja sa jednim četnikom bio u patroli i taj je hteo da ubije našeg komšiju. Brat da bi spasao komšiju, ubije četnika. To se nije dopalo komandantu četničke brigade Aleksandru Đorđeviću Ćani i za 50 engleskih funti nagovorio je kurira u štabu da nađe Diču i ubedi ga da se vrati u jedinicu. Četnički komandat je bratu kao oprostio grešku, a tajno naredio da ga streljaju, što su i učinili.
Maloletni naslednik
– U radnji je ostalo od robe oko 15 tona krupne soli za stoku. Bilo je nešto anilinskih boja. Ta roba nam je posle rata samo donela nevolje. Nova vlast je nameravala da nam konfiskuje imovinu, a da bi to uradila, morala je mene da proglasi za narodnog neprijatelja, pošto su u našoj radnji pronađeni so i farba koje nisu bile prijavljene novoj vlasti, a ja sam jedini muški naslednik. Problem je nastao jer sam bio maloletan. Čim sam napunio 18 godina, u martu 1948. godine, zatvorili su me i u junu osudili na 12 meseci robije. Presudu je potpisao palcem sudija Arif Beka iz Preševa, a onda udario pečat sa svojim imenom. Izdržao sam 10 meseci u zatvoru u Bujanovcu gde sam radio na izdavanju ličnih karata, jer nisu imali dovoljno pismenih ljudi, a ja sam imao šest razreda osnovne.
– Otišao sam u vojsku 1951/52. godine, a naredne 1953. pozvao me je upravnik zadruge u Klenikama da radim u našoj radnji, koju smo svojevremeno kupili. Bila je kafana, a onda smo je pretvorili u trgovinsku radnju. Zadruga je htela da opet bude kafana i morao sam da polažem ugostiteljski ispit što sam učinio. Od tad počinju moji kafanski dani.
– Upravnik je bio dobar čovek i kada je izašao zakon da se objekti koje ne može da drži preduzeće mogu ustupiti privatnicima, ponudio je kafanu meni, a inventar i ostalo da otplaćujem godinu dana. Tada se gradio put za Trgovište, pa su navraćali radnici i tu se hranili. Radio sam do 1962. godine. Naredne 1963. kupio sam plac na tadašnjoj periferiji Vranja i sagradio kuću za godinu dana. Preselili smo se porodično. Kafanu u Klenikama sam dao drugom na korišćenje i ostao sam bez posla. Direktor ugostiteljskog preduzeća Vranje, s kim sam bio dobar prijatelj, obećao mi je odmah posao konobara i slagao.
Baksuzni kolega
– U Vranju nije bilo hleba za mene, pa sam našao lokal u selu Ristovac, 1964. godine. Tad se u blizini gradio most na Moravi, pa je bilo radnika na hrani. Plaćao sam kiriju, krenuo dobro da radim i to je odmah zasmetalo, pa mi je gazda uvećavao kiriju. Jednog dana mi je dozlogrdilo i rešio sam da nađem i kupim lokal u Vranju. Nešto manje, jeftinije, a da je u centru.
– Te 1965. godine u centru grada našao sam lokal, gde je i sad moja kafana, koja je delila zid sa tada čuvenom kafanom Evropa koja je bila u društvenom vlasništvu. Lokal je od ćerpiča i trebalo ga je u potpunosti renovirati. Kupio sam kućerak i krenuo mukotrpno da ga popravljam.
– Dok su trajali radovi, stojeći ispred na ulici slušao sam starije ljude koji su se čudili što tu otvaram kafanu. "Kako će, bre, ovaj da radi pored "Evrope", pa ona prepuna svake večeri, Bakija Bakić svira utorkom". Uh, samo bih se preznojio, ali brzo se vraćao svom zacrtanom cilju da imam nešto svoje, da ne plaćam kiriju, pa valjda ću zaraditi da sa porodicom preživim.
– Kad su majstori obavili završne radove na budućoj kafani Morava, odveo sam sve radnike na ručak u obližnju kafanu kod kolege Save Talimata. Pitao me je šta sam uradio, otvaram li. Odgovorio sam potvrdno, a on će: "E, tu sam ja 1937. godine sve pare izgubio". Pomislim, pih, bre, i ti mi dade volju za rad.
Muke s inspekcijom
– Kafanu sam otvorio, ali nakon 10 dana došla je inspekcija i saopštila da nemam dozvolu za rad. Pitao sam zašto kada sam podneo svu dokumentaciju o preseljenju kafane iz Ristovca u Vranje jer je to ista opština. Nije moglo, jer je opštinski organ doneo
odluku da na tom mestu ne može da radi kafana. Uh, šta ću sad? Tražio sam rešenje jer su mi naredili da iznesem inventar. Našao sam neku trgovinsku radnju Četvrti juli iz Niške Banje, dogovorio se da zaposle mene i ženu i da plaćaju kiriju.
– Odem u "Evropu", naručim piće i čujem za susednim stolom neki mladići razgovaraju. "Eto, to je taj čovek što su mu zatvorili kafanu, a njegove kolege sinoć sa muzikom slavili njegovu propast u kafani u selu Bresnica". E, pa neće moći, ne odustajem od kafane, kažem sebi.
– Bio sam član Prviredne komore NRS i dobijem Službeni glasnik u kome su bili najnoviji propisi o ugostiteljstvu. Tu nađem da ispunjavam sve uslove za otvaranje kafane. Odem kod advokata Miše Gagovića koji je bio, pre toga, sekretar Skupštine grada i tražim da mi pribavi dozvolu. Propisi su bili na mojoj strani i za nedelju dana dobijem dozvolu. Naravno, na moju veliku sreću otvorim kafanu. Imala je 30 mesta.
– Kad posle nekoliko dana rada, opet eto ti inspekcije. Kažu, ne ispunjava kafana propise, mora da ima 25 mesta, a ne 30 i da je odmah zatvorim. Za 30 mesta treba dva klozeta. Onako revoltiran, uzmem pet stolica iznesem ispred kafane i kažem da nose. Oni se pokupe, a ja nastavim da radim i sve tako do 1990. godine kada sam otišao u penziju, a kafanu preneo na sina Peru.
Tračevi u gradu
– Tek 1996. godine podigli smo deo sprata na postojećoj kafani. Bilo je koliko za poslovne ručkove, ništa više. Radili smo danonoćno, sticali, štedeli za ulaganja. Prvo
smo sticali ugled jer su moje kolege kada sam počeo da radim rastrubile po gradu da je to obična birtija, da se tu okuplja polusvet. Taj stereotip mogao sam samo da razbijem kvalitetnim roštiljem, raznim specijalitetima i dobrom uslugom. Tako je bilo. Ko bi došao, sam ili sa porodicom, opet se vraćao i pronosio dobar glas o kafani. Tako sam imao stalne mušterije od radnika iz tadašnjih uspešnih vranjskih firmi do doktora, direktora, bankara. I što je najvažnije, svaki gost za mene je bio isti bez obzira na zvanje.
– Današnji oblik naša kafana dobija 2004. godine kada kupujemo staru kuću u produžetku i proširujemo je. Sada imamo 100 mesta u tom novom delu za razne proslave, a kapaciteti su uvek popunjeni. Meni je najdraže kad sad stanem ispred kafane, a mlađi porodični ljudi, koji me ne poznaju, kažu: "Ako hoćeš nešto ljudski da pojedeš na miru to je ovde u Moravčetu". Da, iz milošte moju kafanu mušterije zovu "Moravče".
Bela vešalica– Prvi sam u Vranju u jelovnik uveo belu vešalicu, mislim da je bilo 1970. godine. Do tad je od rošitilja bilo ćevapa, pljeskavica, ćulbastije i krmenadli. Po beloj vešalici se odmah pročula naša kafana. Od mene su je svi prihvatili, pa je potom bilo i dimljene, rolovane, punjene… Od mesa, kao nešto posebno, među prvima sam uveo svinjski file i po kvalitetu bio ispred svih. Kupujemo samo najbolje, iz lokalnih mesara. Kupujemo po 30 kila filea, a to je 90 komada. Od svake svinje mogu da se izvade samo dva, znači mora da se zakolje 45.
Pihtije kao ogledalo– Pored roštilja i vranjskih specijaliteta, teleće glave, raznih pogača i drugog poznati smo po kiselom kupusu i pihtijama. Kad dođe sezona, jer van sezone ne pravimo, ljudi dolaze isključivo na kiseo kupus i pihtije. Recept je domaći, isti godinama. Kupus mora da bude niti prezreo niti mnogo tvrd, da ima zlatnožutu boju, a posebnost mu daje kvalitetan rasol u kom stoji i krupna tucana paprika kojom se začini pre služenja. Pihije su staklaste, da se ogledate u njih, od svinjskih i telećih nogu sa suvim mesom na konce i dovoljnom količinom tucanog belog luka.
Cela estrada– Ko kod da je bio od pevača i glumaca u Vranju, dovođen je na specijalitete u Moravče. Oni su naši najveći promoteri u Beogradu i Srbiji, pa kad neko svrati u Vranje traži našu kafanu. Ovde su bili: Miki Jevremović, JU grupa, Balkanika, Van Gog, Amadeus bend, Goca Tržan, Zana, Đogani, Čeda Marković, Marinko Madžgalj, Lidija Vukićević, Ljubomir Bandović, Milan Vasić – priseća se Radisav. |
