Režiser Igor Stoimenov rođen je u Jugoslaviji i tvrdi da su mu prvih 20 godina najbolje u životu. Danas ne žali za pokojnom državom, ali smatra da su svi narodi koji su je sačinili propustili veliku priliku. Tu veliku i uspešnu zemlju prikazao je u dokumentarnoj seriji "Robna kuća". Polazeći od popularne kulture na prostoru nekadašnje SFRJ koja je stizala sa Zapada, oživeo je našu najskoriju istoriju, koja nam je i dalje aktuelna, ali je sad gledamo drugim očima.
Kako ste došli na ideju za "Robnu Kuću"?
"Dok sam živeo u Njujorku posle bombardovanja prvi put od ratnih dešavanja 90-ih imao sam priliku da se družim sa ljudima iz Bosne i Hrvatske. Šizofrenija koja je vladala, gde je bilo nezamislivo da Srbin uđe u Hrvatsku ili muslimansku kafanu ili obrnuto, a mi smo se odlično družili u američkim "neutralnim" kafićima, sve to me je nateralo da sagledam našu zajedničku istoriju. Jer, svi smo delili isto kulturno iskustvo kroz filmove, muziku i sport."
Gde ste nalazili materijal?
"Ovaj projekat traje već dve godine mukotrpnog rada. Sa raznih strana smo dobavili materijal. Kinoteka, Narodna biblioteka, Arhiv Srbije, arhiva "Politike"… Pop kultura se, u stvari, razvijala uporedo sa zemljom i bila je njen odraz u ogledalu."
Da li ste teško došli do svojih sagovornika?
"Vrlo teško u početku. Niko me nije poznavao tada. Međutim, kao kreativni direktor Crvene zvezde sam upoznao puno ljudi koji su mi otvorili vrata i pružili priliku da napravimo "Fudbal, nogomet i još po nešto". Uspeh te serije kod nas, kao i u Bosni i Hrvatskoj, stvorio mi je priliku da stupim u kontakt sa ljudima koji do tada nisu čuli za mene."
Ko je najzanimljiviji od njih?
"Bata Živojinović i Veljko Bulajić. Oni su nezamenljivi velikani naše kinematografije. Bulajić je četiri puta bio nominovan za Oskara, a Bata je nama ono što je Džon Vejn Amerikancima. On je vrlo neposredan, ne ističe se kada prepričava događaje, pun je poštovanja za svoje kolege, uvek spreman da podeli kompliment saradnicima, a iznad svega je majstor svoje profesije. Stariji sagovornici koji su mi u svojim sedamdesetim godinama bili najdraži. Tačno se oseća težina njihovog sećanja. Poštovanje koje su imali za Tita i za ceo podvig koji je bila Jugoslavija."
Bata vam je ispričao mnogo pikanterija…
"Slavni Ričard Barton bio je stalno pijan na snimanju "Bitke na Neretvi", filma u kojem je igrao Tita. Ispričao je da je snimanje s Bartonom vredelo samo do podne, a posle je bio neupotrebljiv. Od viška alkohola nije mogao da stoji u kadru, pa ga je Bata pridržavao da ne padne. Zanimljivo je šta je Tito izjavio o svom "dubleru": "Ljudi moji, pa ja nisam bio baš pijan tokom rata."
(Opširnije u štampanom izdanju "Vesti" za 22. 11.)
